На Филозофском факултету у Београду је одржана Свечана академија поводом 50 година деловања Центра за образовање наставника. Јубилеј је обележен 5. октобра, на Светски дан наставника.

Центар за образовање наставника обезбеђује различите могућности за развој наставничких компетенција: кроз изборне предмете на основним и мастер студијама различитих студијских група Филозофског факултета, кроз целовити мастер програм за образовање наставника предметне наставе и кроз програм образовања током читавог живота.

Свечаној академији су присуствовали представници Министарства просвете, науке и технолошког развоја, наставници Филозофског факултета у Нишу и Факултета техничких наука у Чачку, наставници Филозофског факултета у Београду, управници и наставници Центра за образовање наставника,  сарадници са других факултета, из школа, студенти, сарадници из невладиних и међународних организација, као и представници медија.

У име управе Филозофског факултета скупу се обратила доц. др Наташа Јовановић Ајзенхамер, продеканка за наставу, и посебно истакла вредност јубилеја и значај рада Центра за образовање наставника. Изразила је наду да ће  колеге и колегинице у будућности обележавати значајне јубилеје Центра у неким бољим условима. Најпре, професорка је истакла да је као наставница Филозофског факултета веома поносна што факултет има овакав  (специфичан) центар и додала да Центар за образовање наставника у себи сажима и оваплоћује све оно што Филозофски факултет у начелу јесте, на најбољи могући начин.  Студенти и професори Филозофског факултета веома лепо сарађују и размењују искуства на динамичан начин, допуњују се својим сазнањима и искуствима.  Интердисциплинарност,, која карактерише Филозофски факултет услед његове разуђености кроз студијске групе, управо се најлепше види у раду Центра за образовање наставника.

С обзиром на то да је Филозофски факултет претежно усмерен на наставу у основним и средњим школама, врло је важно да постоји један овакав центар који има дугу традицију и успешно реализује различите програме, курсеве и сарадњу. Критичко образовање и настојање да се критички развија мишљење код деце и студената је такође веома важно и уско везано за рад Центра. – Спој науке и наставе је још једна значајна карактеристика Центра за образовање наставника – нагласила је др Наташа Јовановић Ајзенхамер. Такође, истакнута је трнспарентност у раду Центра и отвореност за сарадњу са различитим одељењима на различите начине.

Проф. др Лидија Радуловић, управница Центра за образовањe наставника, говорила је о томе како је настао овај програм. Истакла је да је изабран мото деловања Центра ,,Постављамо темеље образовања од 1971. године“. Ту је интегрисана и порука о значају образовања наставника, као и порука о његовом трајању на Филозофском факултету.

– Формулација ,,постављамо темеље“ усмерила нас је да размишљамо и говоримо у грађевинским терминима – навела је професорка др Лидија Радуловић. Запитали смо се да ли смо већ поставили темеље, да ли је нешто већ озидано, ко је све зидао, на каквом терену и од каквог материјала, у каквим временским условима и како се то одразило на квалитет градње – објаснила је професорка. – Ова формулација указује на упорност и активност које карактеришу Центар за образовање наставника – навела је Лидија Радуловић.

– Будући да верујемо да су јубилеји прилика за свечаност, али и повод за осврт уназад, преиспитивање и сагледавање где смо данас, као и за размишљање о томе  шта даље чинити, покушали смо да дискусију сместимо у  разговор о ,,пројектовању, грађевинским дозволама и припремама терена за градњу“, односно о историји образовања наставника на Филозофском факултету, почецима развоја ЦОН-a и о томе докле смо стигли. Такође, разговор о томе шта смо до сада сазидали, које проблеме у изградњи имамо, да ли рушити или надограђивати, односно дискусију о актуелном стању, о постигнућима и проблемима, о будућем развијању иницијалног образовања будућих наставника, што је у фокусу округлог стола – нагласила је професорка.

Др Александра Илић Рајковић, професорка на Одељењу за педагогију и андрагогију, говорила је о томе како се развијало образовање наставника на Филозофском факултету у Београду. Наиме, истакла је да је дуг пут развоја образовања наставника на Филозофском факултету и да би се следеће године могао обележити јубилеј – 130 година образовања наставника на Филозофском факултету.

Према њеним речима, развој педагошког образовања наставника на Филозофском факултету у Београду може да се прати кроз три етапе. Кључна година је 1892. када је професор Војислав Бакић примљен за професора гимназијске педагогике с методологијом на Филозофком факултету. То је година коју сматрамо и почетком рада Катедре за педагогију на Филозофском факултету у Београду. Међутим, историјат образовања наставника у Србији може да се прати и уназад пре 1892. године. У Србији је уведена предметна настава у школама 1844. године. До тада је реализована разредна настава у школама (један наставник је реализовао наставу свих предмета у школи). Исте године су прописане и прве квалификације за звање професора у средњим школама, при чему је речено да то може бити кандидат који је филозофске науке с добрим успехом завршио, да осим српског зна и неки страни језик и да је примерног владања. Дакле, не помиње се било каква предметна специфичност. Следећи значајан моменат је 1880. година. Тада је донет Закон о професорским испитима. За професоре средње школе, тада је дефинисано, могу се поставити само они који поред завршене Велике школе у Србији или одговарајуће у иностранству, положе и професорски испит. Међутим, ово није било задовољавајуће из угла самих наставника јер су сматрали да треба да добију током свог иницијалног образовања темељније педагошко и методичко образовање.

Према речима др Александре Илић Рајковић, све до 1892. године позиција педагогије није била много стабилна. Одржавана су предавања, али све до 1892. године Катедра за педагогију је била празна. Те године је расписан конкурс на који се пријавио др Војислав Бакић и он је примљен за професора гимназијске педагогике с методологијом. др Александра Илић Рајковић је нагласила да се  термин ,,методологија“ у овом контексту  користи у смислу термина ,,методика“. Студенти, будући наставници су своје педагошко-методичко образовање стицали под руководством професора Војислава Бакића кроз трећу и четврту годину студија. Током треће године су пратили предавања из опште педагогије и то на основу уџбеника ,,Општа педагогика“ који је написао професор Бакић. У четвртој години су похађали академски педагошки семинар и према речима  др Александре Илић Рајковић, може се рећи да је то прва претходница садашњег Центра за образовање наставника. Тадашњи рад у педагошком семинару је био организован по угледу на сличан семинар у Јени, са чијим радом се Војислав Бакић лично упознао. У то време је то била једна од најугледнијих и најзначајнијих институција за образовање наставника у Европи и шире.

У наставку излагања др Александра Илић Рајковић је навела да је 1901. године истакнути професор Војислав Бакић објавио уџбеник ,,Посебна педагогика“ и да је то први уџбеник методике за наставнике предметне наставе.  Александра Илић Рајковић је додала да можемо рећи да је ово и један јубилеј тог значајног уџбеника професора Бакића.

– Бакићевим одласком у пензију 1905. године, рад на образовању наставника се није даље реализовао – навела је др Александра Илић Рајковић. Постојао је филозофско- педагошки семинар при Филозофском факултету, али је био намењен студентима педагогије, односно онима који се образују за будуће школске надзорнике и професоре у учитељским школама. У даљем раду су се раздвојила та два семинара, односно образовање оних који ће наставити рад на даљем педагошком образовању и у педагошком саветовању, и оних који ће отићи као наставници у праксу.

Др Александра Илић Рајковић је у свом излагању истакла као други важан моменат у образовању наставника Општи педагошки семинар који је основан 1924. године. Тада започиње друга важна етапа у образовању наставника. Циљ је био да Општи педагошки семинар постане центар за педагошко оспособљавање будућих наставника на универзитету. Кључни носилац активности овог Центра је био др Милан Шевић. Основни смисао његове визије је био да се кроз образовање наставника изврши реформа средње школе јер су наставници основни мотор и кључни покретач реформских струјања. Формирао је и библиотеку при Општем педагошком семинару.

– Након смрти др Милана Шевића Општи педагошки семинар је и даље постојао, али се његова оријентација потпуно мењa – навела је у излагању др Александра Илић Рајковић. Додала је да др Борислав Стевановић тада преузима руковођење овим семинаром, а  фокус рада у семинару постаје педагошка психологија. Професор Стевановић је држао предавања и вежбе из педагошке психологије. Семинар добија психолошку оријентацију. Током Другог светског рата семинар није радио. Трећа етапа започиње 1948. године. Општи педагошки семинар је тада обновљен. Запослен је читав тим наставника који је требало да реализује наставу. Тим се суочио са још већим проблемима него њихови претходници, јер прилив студената који су намеравали да се баве наставничким позивом је био огроман. Др Александра Илић Рајковић је истакла да је Општи педагошки семинар неодвојиви део Катедре за педагогију, Групе за педагогију и затим Одељења за педагогију.

Центар за психолошко, педагошко и методичко образовање је основан 1971. године (у том моменту његово званично име је било: Центар за образовање и усавршавање наставника и педагошких кадрова). Касније је овај Центар мењао име. Према речима  др Александре Илић Рајковић, када се развој образовања наставника до оснивања ЦОН-а сагледа у целини, могу се запазити два заједничка именитеља. На једној страни је континуирано присутно у јавности признавање потребе педагошко-методичког образовања наставника. С друге стране, и када је то било формално и административно решено, оно је било некако препуштено само себи и остало на маргини образовних политика – рекла је др Александра Илић Рајковић. Нагласила је да су појединци били носиоци развоја образовања предметних наставника.

Проф. др Вера Рајовић, дугогодишња управница Центра за образовање наставника, говорила је о томе како се одвијао развој Центра за образовање наставника. Професорка Рајовић је истакла дугогодишњу борбу Центра да се ,,упристоји“ образовање наставника, као и борбу за већу заступљеност педагошко-психолошких предмета уз, наравно, уважавање специфичности методичких аспеката предмета за који се наставник припрема.  Према њеним речима, педагози и психолози су увек равноправно делили одговорност за образовање наставника на Филозофском факултету. Истакла је да сваки факултет има одговорност, не само према наукама које се ту изучавају, већ и према запошљивости  студената  након завршетка студија.

У наставку излагања професорка Рајовић је рекла да је требало превазићи предрасуду да су психологија и педагогија само теоријске дисциплине које су основе за професионално учење наставника. Додала је да  данас знамо да је то заблуда и да практичне активности омогућавају учење педагогије и психологије у директном контексту, што повећава употребљивост након завршених студија.

Професорка др Вера Рајовић је истакла главна постигнућа. Говорећи о значају развоја компетенција, нагласила је да све оно што сe учи треба да гради једну генеричку, дубинску компетенцију за рефлексивну праксу, која укључује и повећање компетенција наставника за истраживање. То је супротно од онога што се раније сматрало да наставници не треба да се баве истраживањима. Дакле, овде је реч о образовању наставника као о развоју компетенција чија је генеричка компетенција рефлексивност (истраживање праксе, критичко промишљање). Професорка др Вера Рајовић је истакла и интердисциплинарност и интеграцију различитих наука и теоријских приступа. Такође, изборност као развој и поштовање саморегулативности – флексибилност. Затим,  оријентацију на истраживања, афирмацију тимског рада. Поред тога, као важна постигнућа истакла је инклузивност у најширем смислу. Инклузивност се огледа  кроз отвореност програма за све потенцијалне наставнике и кроз начин рада где се води рачуна о потребама наставника. Важно постигнуће је и заступљеност.

Говорећи о тешкоћама са којима се Центар суочава, др Вера Рајовић је рекла да су тешкоће неминовне. Учења свих захтевају коперникански заокрет. Између осталог, издвојила је: кроскурикуларност, критичку анализу сопственог рада, са становишта студената учење саморегулативности; затим, спорост мењања концепта, недостатак јачања кадра у ЦОН-у, недостатак институције тимског рада и недостатак успостављања сарадње са школама. Професорка др Вера Рајовић се осврнула на епидемиолошку ситуацију као тешкоћу и рекла да би у будућности требало ставити фокус на ментално здравље.

Скупу се обратила др Оља Јовановић Милановић, доцент на Одељењу за психологију на Филозофском факултету у Београду и наставница Центра за образовање наставника, и најавила округли сто чији је циљ да подстакне дијалог на тему образовања наставника. Тема округлог стола гласила је: ,,Како даље – деконструкција или надоградња образовања наставника?“ Осврнувши се на излагање др Александре Илић Рајковић и запажање да је образовање наставника увек било на маргини образовних политика, др Оља Јовановић Милановић је истакла да из тога произилази отворено питање: да ли смо ми центар или периферија образовних политика? Додала је да у овоме види прилику да Центар узме иницијативу у развијању образовања наставника. Други повод је маргинализација теме о образовању наставника. Према њеним речима, то је тема о којој се може повремено чути, али се о њој мало разговара. Истакла је задовољство што ће округли сто управо подстаћи дијалог о образовању наставника и то из различитих перспектива.

Представила је учеснике округлог стола: проф. др Бојан Тубић, помоћник министра за високо образовање у Министарству просвете, науке и технолошког развоја и ванредни професор на Правном факултету у Новом Саду, мастер професор предметне наставе Невена Живковић, наставница здравствене неге у Медицинској школи ,,Надежда Петровић“ у Земуну, проф. др Гордана Ђигић, ванредна професорка и продеканка за наставу на Филозофском факултету у Нишу, проф. др Лидија Радуловић, ванредна професорка Филозофског факултета у Београду и управница Центра за образовање наставника.

Према речима  др Оље Јовановић, учешће представника Министарства просвете, науке и технолошког развоја показује да и Министарство види образовање наставника као значајну тему, а такође показује и отвореност Министарства за разговор.

– Циљ округлог стола је разматрање питања: ,,Kако смо дошли ту где јесмо данас?“, aли и питањa: ,,Шта су алтернативне будућности образовања наставника?“- рекла је др Оља Јовановић.

Према речима др Оље Јовановић Милановић, присутна је ниска мотивација за наставничку професију која је посебно видљива у појединим занимањима, али то отвара питање: зашто је тако ниска мотивација младих људи за професију наставника? Додала је да се поставља и питање квалитета програма, односно да је потребно обезбедити флексибилне путање ка стицању звања наставника. То отвара питање: на који начин обезбедити квалитет ових програма?

Проф. др Гордана Ђигић је навела да и Филозофски факултет у Нишу обележава 50 година постојања. Када је реч о образовању наставника, истакла је да факултет има дугу традицију образовања наставника, која се мењала и напредовала. Поред добрих тековина тог развоја, као што је формулисање стандарда компетенција за професију наставника, увођење законски регулисаног педагошко-психолошког и методичког образовања наставника, упадљиве су неке карактеристике актуелног стања образовања наставника које представљају изазове (или проблеме). Према њеном мишљењу, високо образовање се тромо и споро прилагођава ономе што су захтеви актуелног стања у доуниверзитетском образовању. Изражена је предметна оријентација у настави на свим нивоима образовања. Примећује се одсуство општег курикулума образовања наставника.

Др Оља Јовановић Милановић је нагласила да је битно сусретање, односно преговарање између представника Министарста и реализатора образовања наставника. Поред тога, истакла је и значај образовне политике, а пре свега јасне визије у погледу образовања наставника.

Према речима др Лидије Радуловић, када говоримо о садашњем контексту образовања наставника, можемо да га означимо као континуитет. Прво, континуитет у смислу постепеног напредовања, а друго – континуитет у проблемима и тешкоћама. Истакла је да не постоји довољна подршка институцијама које реализују програме образовања наставника, да се проблемима често приступа административно – бирократски, као и да је професија наставника недовољно вреднована и да се проблему образовања наставника приступа као мање вредном питању. Посебно је нагласила је да није исто образовање аутономних професионалаца – рефлексивних практичара и ,,техничара“ који ће да испуњавају стандарде, што отвара питања у вези са концепцијом образовања наставника.

Др Оља Јовановић Милановић је навела да се поставља питање да ли имамо усаглашену концепцију образовања наставника из које треба само да градимо нека решења  за примену или морамо да размишљамо о концепцијским питањима, односно о темељима. Да ли ми имамо темеље, да ли су довољно јаки да издрже оно што желимо да постигнемо или можда треба кренути из почетка? Jер од тога зависи како ћемо даље наставити, односно како ћемо даље образовање градити.

Мастер професор предметне наставе Невена Живковић је рекла да као значајно постигнуће сматра мастер програм образовања наставника предметне наставе. Похађајући тај програм наставници могу стећи различита знања из психологије, педагогије, методике, области планирања наставе, евалуације, инклузивности… Како је навела, треба разговарати о вези између иницијалног образовања и професионалног развоја наставника. Истакла је да треба разговарати о повећању угледа наставника у друштву. Надовезујући се на то, др Оља Јовановић Милановић је истакла да један од циљева у оквиру нове Стратегије јесте повећање угледа професије наставника у друштву. Један од начина за то могао би бити управо репозиционирање наставника као равноправних саговорника на тему образовања наставника.

Др Лидија Радуловић се надовезала на питање темеља образовања и рекла да када се говори о деконструкцији, сматра да је она потребна, али не у форми рушења, већ преиспитивања. Постоји и нешто што не треба преиспитивати, као на пример, да ли нам је потребно образовање наставника. Све остало у вези са тим би требало преиспитивати, а то значи да је потребна спремност за преиспитивање које подразумева критичност на свим нивоима. Да би критичност била могућа, потребно нам је више перспектива. Потребна је атмосфера која је истински отворена да се чују различита мишљења, а не јавна расправа где заправо свако само брани своје мишљење, а не чује туђе мишљење. Такође, неопходно је учешће различитих актера у погледу образовања наставника.

Надовезујући се на претходно, др Гордана Ђигић је истакла да се на факултету труде да негују праксу која би могла да допринесе квалитету рада наставника у школама и образовању будућих наставника. Пракса је област којој посвећују посебну пажњу. Студенти завршних година студија могу чак да буду и помоћ школи приликом реализације наставе са децом.  На Филозофском факултету у Нишу постоји такође Центар за образовање наставника, али и Центар за професионално усавршавање. – Трудимо се да кроз активности тих центара  понудимо предавања, трибине, програме стручног усавршавања у складу са потребама школе. Трудимо се да негујемо сарадњу са мрежама наставника – рекла је др Гордана Ђигић.

Током дискусије је истакнуто да је образовање наставника велика привилегија, али и велика одговорност. Такође се чуло да је битно питање каква је улога наставника, какве наставнике желимо – да ли оне који су субјекти, активни партнери или оне који су објекти, односно извршиоци. Истакнут је такође и значај интердисциплинарног и интегративног приступа образовању наставника.

Током дискусије се чуо и предлог, као један од начина да се обезбеди квалитетно образовање наставника, да се обезбеде интегрисане петогодишње студије за наставнике.

Како је др Оља Јовановић Милановић закључила, суштинско питање, око коjeг и даље не постоји консензус, је како разумемо образовање, и како разумемо улогу наставника у овом процесу.

У закључку је др Оља Јовановић Милановић рекла да је ова дискусија показатељ да имамо шта да кажемо и да смо потребни једни другима као саговорници.

Закључак је да је потребна суштинска партиципативност, а то значи   партиципативност која није приступ једном проблему, већ општи приступ образовању наставника – партиципативност која је континуирана, на којој се гради образовање наставника. Друго, потребна је интеграција – интегрисаност образовања наставника; интердисциплинарност – односно развијање наука о образовању, развијање повезаности између различитих области које се баве образовањем. Треће, постоји потреба за појачаним континуитетом професионалног развоја наставника, односно за појачаном сарадњом између иницијалног образовања и школа, високошколског образовања и школа.

Наставници и сарадници ангажовани у ЦОН-у, у сарадњи са научним институцијама и другим националним и међународним организацијама чије је поље деловања везано за образовање, наставиће да истражују проблеме у вези са професијом наставник и образовањем наставника, да објављују радове из тог домена, те да иницирају и учествују у пројектима који подржавају развој наставника и образовне праксе.

Уколико сте заинтересовани да „завирите“ у Центар за образовање наставника, позивамо Вас да посетите онлајн изложбу доступну на: https://padlet.com/dejanamutavdzin_fbg/olors52x5r3usmfj

Сања Југовић