ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЖИВЕО ПЕДАГОГИЈУ

Професор др Никола Поткоњак је био један од најпознатијих педагога друге половине 20. века.  Као један од истакнутих и значајних педагога Педагошког друштва Србије, дао је велики допринос развоју Друштва. Својим дугогодишњим педагошким залагањем је настојао да Педагошко друштво Србије траје као центар развоја педагошке мисли. Такође, својим дугогодишњим радом је дао значајан допринос развоју Катедре за педагогију на Филозофском факултету у Београду. Залагао се за унапређивање положаја и статуса педагога. Професор Поткоњак је својим стручним и професионалним радом значајно утицао на развој педагогије у Србији, али и у свету.

Животни пут професора Поткоњака од рођења у Медаку код Госпића, преко Учитељске школе и Филозофског факултета у Београду, докторских студија у Лондону био је прожет педагогијом и васпитањем и то не само током школовања и професионалне каријере, него и након тога.

Како је и сам недавно једном приликом истакао: ,,Више од пола века, изгледа узалуд, ја трагам за одговором на питање: шта је васпитање? И после толико деценија трагања нисам дошао до задовољавајућег одговора. Да ли да се тешим тиме што прави одговор на то полазно педагошко питање нису нашли ни моји велики претходници, као ни моји савременици? Васпитање је, изгледа, чудесан и загонетан дар, којим је бог обдарио човека и омогућиo му да се развија и да се разликује од свих осталих живих бића на овој нашој сићушној планети у бесконачности Космоса. У праву су сви они који трагајући за одговором на питање шта је васпитање, постављају још сложеније и за одговор далеко теже питање: шта је људски род, шта је човек, у чему је смисао његовог рођења, живота, рада и постојања нa овом свету?”.

Човек који је скоро век провео са педагогијом и у педагогији рођен је 4. априла 1924. године у Медаку код Госпића (Лика). Основну школу завршио је у Лици. Нижу реалну гимназију завршио је у Карловцу и Глини (1934-1938). Учитељску школу започео је у Карловцу (1938.). На Филозофском факултету у Београду дипломирао је педагогију 1950. године. Постдипломске студије завршио 1953/54. године на Институту за педагогију Универзитета у Лондону (Institutе of Education London University). Докторат из педагогије стекао је на Филозофском факултету у Београду 1959. године, одбранивши дисертацију под насловом ,,Прилог Роберта Овена социјалистичкој педагогији“. Више пута  је био на дужим и краћим студијским боравцима у иностранству (СССР, САД, Канада, Шведска, Пољска, Минхен, Торонто, Синсинати, Питсбург, Париз, Лозана, Софија, Букурешт, Зоненберг, Рим, Вашингтон, Токио, Кјото).

Био је учесник у оквиру НОР-а, у борбама у  Србији, за ослобођење Београда, на Сремском фронту, у борбама за ослобођење Загреба, на ратиштима око Трста. Пре завршетка Филозофског факултета радио je као васпитач у избегличким домовима у Београду (1942-1944). По окончању Другог светског рата, за време студија педагогије, радио је и као референт за школе ученика у привреди у Министарству рада НР Србије (1946-1947) и као библиотекар на Филозофском факултету у Београду (1947-1950). За асистента за предмет општа педагогија изабран je на Филозофском факултету у Београду 1951. године. За доцента за исти предмет изабран je 1960. године. У звање ванредног професора за предмете општа педагогија и методологија педагошких истраживања изабран je 1965. године, a за редовног професора за исте предмете 1973. године. На постдипломским студијама предавао је, поред наведених, и предмет савремени педагошки правци. На Филозофском факултету у Београду био је више пута шеф Катедре за педагогију, управник Одељења за педагогију и андрагогију, продекан Факултета, Председник Савета Филозофског факултета, председник више факултетских комисија и одбора.

Као руководилац, носилац и члан активно је учествовао у остваривању више научноистраживачких пројеката као што су: развој средњег образовања, развој школског система, радно и политехничко образовање, понављачи у школама Београда, уџбеници педагогије у учитељским школама, методолошки проблеми марксистичке педагогије, васпитна функција школе, школа и њено друштвено окружење, образовање и знанствени и технолошки развој Југославије.

Држао је предавања на више Филозофских факултета у Југославији (Скопље, Нови Сад, Задар, Сарајево), на педагошким и учитељским факултетима у Југославији (Осијек, Ријека, Зрењанин, Марибор, Ужице, Сомбор, Београд, Јагодина, Вршац итд.). Приликом студијских боравака у иностранству држао je предавања на више универзитета (СССР, САД, Канада).

Учествовао je на бројним научним и стручним скуповима и конгресима у земљи и иностранству са рефератима, корефератима и саопштењима из области којима се посебно бавио (теоријско-епистемолошка и методолошка питања педагогије, радно и политехничко васпитање, систем образовања и школства, школа као васпитно-образовна институција, образовање наставника, неке теме из историје педагогије). Био је члан Југословенске комисије за сарадњу са Унеском и у два мандата представник Југославије у ОЕCD- Organisation for Economic Co-operation and Development, учествујући активно у раду тих институција (Женева, Париз). Као члан и руководилац државних делегација био је у посети већем броју земаља (Гана, Нигерија, Гвинеја, Сенегал, Пољска, Бугарска).

Учествовао је као ментор и члан комисије у одбрани 32 доктората, 41 магистарске тезе и 18 специјалистичких радова на Филозофском факултету у Београду, као и на неким другим факултетима у земљи.

Поред рада на Факултету, био је веома активан у просветно-педагошком животу Србије и Југославије. Био је у два мандата председник Просветног савета Србије (1976-1984), одговорни уредник југословенског теоријског педагошког часописа ,,Педагогија” (1963-1976), члан Редакције часописа ,,Настава и васпитање”, уредник ,,Педагошке енциклопедије” (1989), уредник ,,Педагошког лексикона” (1995), уредник Библиотеке ,,Сувремени југославенски педагози” (Осијек), уредник Библиотеке ,,Савремена педагошка мисао” (Београд), уредник је десетине зборника са научних и стручних скупова педагога, организовао је осам округлих столова часописа ,,Педагогиja“, где се расправљало о актуелним педагошким питањима, био је председник и члан више одбора за организацију конгреса и других стручних и научних скупова педагога Србије и Југославије, био је председник Издавачког савета Завода за уџбенике и наставна средства, председник Научног већа Института за педагошка истраживања  итд.

Био је активан не само у Педагошком друштву Србије и Савезу педагошких друштава Југославије, већ и у више друштвених и хуманитарних организација: председник подмлатка Црвеног крста Југославије, председник Савеза за техничко васпитање младих Југославије, председник Друштва пријатеља деце Србије, члан Покрета ,,Науку младима” итд. Руководилац је и члан делегација ових организација приликом посета другим земљама (Швајцарска, Пољска, Грчка, Кина, Шведска, Чехословачка и др.). Био је члан две међународне организације педагога: Међународне асоцијације за педагошка истраживања – AАЕRI – Association for the Advancement of Educational Research International и Међународне организације педагога за мир међу народима – IАЕWP – International Association of Educators for World Peace, члан од 1974. и члан Борда директора од 1975. до 1979. године (САД).

У оквиру Библиотеке ,,Савремени југославенски педагози” у три тома су штампана Изабрана дела Николе Поткоњака (Осијек, 1981. године на укупно 1500 страна).

За редовног члана и првог председника Српске академије образовања (Београд) изабран је 2005. године. Објавио је 65 посебних студија, монографија, уџбеника и приручника, 239 чланака стручне и научне природе у педагошкој периодици и зборницима, 105 приказа, оцена и дискусија, 40 пригодних бележака и осврта. За свој научни и стручни рад добио низ државних одликовања међу којима издвајамо: Орден рада са црвеном заставом, Орден рада са златним венцем, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Медаља заслуга за народ, Седмојулска награда Републике Србије, Награду ,,25 мај”, око 50 плакета, повеља, диплома, златних значки.

Редовни је члан Руске академије педагошких и социјалних наука (Москва) од 2001. године, Академије образовања (Београд), као и Академије културе и уметности Републике Српске. Активан је члан Педагошког друштва Србије од студентских дана, а почасни члан Педагошког друштва Србије од 2018. године.

Тешко да можемо побројати шта нам је све оставио професор Никола, јер је реч о непроцењивом педагошком опусу српске педагогије коју је градећи из године у годину поставио на темље који се тешко могу урушити.

Чудесност и загонетност васпитања држала га је до последњег дана живота.  Његове беседе иду у прилог наведеном, покушавајући да нас све пробуди указујући нам: ,,Узалуд смо чекали новог педагошког визионара, попут једног Песталоција, Русоа или Коменског, током 20. века! Још узалудније ће их људи чекати, како сада изгледа, током 21. века. У том веку, који већ данас неки означавају као век „когнитивне цивилизације“, веком „когнитивно-биолошке револуције“, „веком знања, интернета и градње“, „ером интелектуалног капитализма“, „веком стваралаштва“ и сл., започети процес онечовечавања и манипулације човеком путем васпитања – напуштање природе детета и могућности и тајни које она носи собом као основе његовог васпитавања – јачају и добијају на снази током прве деценије овога века. Основа и извориште одговора на питање – шта је васпитање – тешко да ће се ускоро вратити свом правом извору – дечјој природи и њеној људској и божанској суштини.“

У раду ,,Шта је васпитање“ професор Никола Поткоњак је истакао загонетност васпитања и нагласио да је увек било различитих поимања, тумачења и приступа васпитању. Оставио нам је отворено питање: шта је васпитање? Тиме нас је позвао да трагамо за одговором на ово чудесно питање.

Поред тога што је васпитање загонетно и чудесно за професора Николу Поткоњака, оно је и сложено и динамично. ,,Није због тога необично што оно има многе аспекте, видове и подручја организовања и остваривања“, написао је Никола Поткоњак.

Говорећи о васпитању као чудесном и загонетном процесу, Никола Поткоњак је истакао да се у васпитању стално постављају и морају да разрешавају бројне противречности. То је велики изазов за сваког педагога.

Професор нам је задао озбиљан задатак да васпитање вратимо дечјој природи и њеној људској суштини, а на нама је да задатак реализујемо.

Вечно захвални и поносни на почасног члана  Педагошког друштва Србије.

У име Педагошког друштва Србије
Ирена Мучибабић
Сања Југовић

Професор Младен Вилотијевић о професору Николи Поткоњаку:

,,Он доказује да човек не може ништа учинити да не остари, али може учинити да не застари.”