ČOVEK KOJI JE ŽIVEO PEDAGOGIJU
Profesor dr Nikola Potkonjak je bio jedan od najpoznatijih pedagoga druge polovine 20. veka. Kao jedan od istaknutih i značajnih pedagoga Pedagoškog društva Srbije, dao je veliki doprinos razvoju Društva. Svojim dugogodišnjim pedagoškim zalaganjem je nastojao da Pedagoško društvo Srbije traje kao centar razvoja pedagoške misli. Takođe, svojim dugogodišnjim radom je dao značajan doprinos razvoju Katedre za pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zalagao se za unapređivanje položaja i statusa pedagoga. Profesor Potkonjak je svojim stručnim i profesionalnim radom značajno uticao na razvoj pedagogije u Srbiji, ali i u svetu.
Životni put profesora Potkonjaka od rođenja u Medaku kod Gospića, preko Učiteljske škole i Filozofskog fakulteta u Beogradu, doktorskih studija u Londonu bio je prožet pedagogijom i vaspitanjem i to ne samo tokom školovanja i profesionalne karijere, nego i nakon toga.
Kako je i sam nedavno jednom prilikom istakao: ,,Više od pola veka, izgleda uzalud, ja tragam za odgovorom na pitanje: šta je vaspitanje? I posle toliko decenija traganja nisam došao do zadovoljavajućeg odgovora. Da li da se tešim time što pravi odgovor na to polazno pedagoško pitanje nisu našli ni moji veliki prethodnici, kao ni moji savremenici? Vaspitanje je, izgleda, čudesan i zagonetan dar, kojim je bog obdario čoveka i omogućio mu da se razvija i da se razlikuje od svih ostalih živih bića na ovoj našoj sićušnoj planeti u beskonačnosti Kosmosa. U pravu su svi oni koji tragajući za odgovorom na pitanje šta je vaspitanje, postavljaju još složenije i za odgovor daleko teže pitanje: šta je ljudski rod, šta je čovek, u čemu je smisao njegovog rođenja, života, rada i postojanja na ovom svetu?“.
Čovek koji je skoro vek proveo sa pedagogijom i u pedagogiji rođen je 4. aprila 1924. godine u Medaku kod Gospića (Lika). Osnovnu školu završio je u Lici. Nižu realnu gimnaziju završio je u Karlovcu i Glini (1934-1938). Učiteljsku školu započeo je u Karlovcu (1938.). Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je pedagogiju 1950. godine. Postdiplomske studije završio 1953/54. godine na Institutu za pedagogiju Univerziteta u Londonu (Institute of Education London University). Doktorat iz pedagogije stekao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1959. godine, odbranivši disertaciju pod naslovom ,,Prilog Roberta Ovena socijalističkoj pedagogiji“. Više puta je bio na dužim i kraćim studijskim boravcima u inostranstvu (SSSR, SAD, Kanada, Švedska, Poljska, Minhen, Toronto, Sinsinati, Pitsburg, Pariz, Lozana, Sofija, Bukurešt, Zonenberg, Rim, Vašington, Tokio, Kjoto).
Bio je učesnik u okviru NOR-a, u borbama u Srbiji, za oslobođenje Beograda, na Sremskom frontu, u borbama za oslobođenje Zagreba, na ratištima oko Trsta. Pre završetka Filozofskog fakulteta radio je kao vaspitač u izbegličkim domovima u Beogradu (1942-1944). Po okončanju Drugog svetskog rata, za vreme studija pedagogije, radio je i kao referent za škole učenika u privredi u Ministarstvu rada NR Srbije (1946-1947) i kao bibliotekar na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1947-1950). Za asistenta za predmet opšta pedagogija izabran je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1951. godine. Za docenta za isti predmet izabran je 1960. godine. U zvanje vanrednog profesora za predmete opšta pedagogija i metodologija pedagoških istraživanja izabran je 1965. godine, a za redovnog profesora za iste predmete 1973. godine. Na postdiplomskim studijama predavao je, pored navedenih, i predmet savremeni pedagoški pravci. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu bio je više puta šef Katedre za pedagogiju, upravnik Odeljenja za pedagogiju i andragogiju, prodekan Fakulteta, Predsednik Saveta Filozofskog fakulteta, predsednik više fakultetskih komisija i odbora.
Kao rukovodilac, nosilac i član aktivno je učestvovao u ostvarivanju više naučnoistraživačkih projekata kao što su: razvoj srednjeg obrazovanja, razvoj školskog sistema, radno i politehničko obrazovanje, ponavljači u školama Beograda, udžbenici pedagogije u učiteljskim školama, metodološki problemi marksističke pedagogije, vaspitna funkcija škole, škola i njeno društveno okruženje, obrazovanje i znanstveni i tehnološki razvoj Jugoslavije.
Držao je predavanja na više Filozofskih fakulteta u Jugoslaviji (Skoplje, Novi Sad, Zadar, Sarajevo), na pedagoškim i učiteljskim fakultetima u Jugoslaviji (Osijek, Rijeka, Zrenjanin, Maribor, Užice, Sombor, Beograd, Jagodina, Vršac itd.). Prilikom studijskih boravaka u inostranstvu držao je predavanja na više univerziteta (SSSR, SAD, Kanada).
Učestvovao je na brojnim naučnim i stručnim skupovima i kongresima u zemlji i inostranstvu sa referatima, koreferatima i saopštenjima iz oblasti kojima se posebno bavio (teorijsko-epistemološka i metodološka pitanja pedagogije, radno i politehničko vaspitanje, sistem obrazovanja i školstva, škola kao vaspitno-obrazovna institucija, obrazovanje nastavnika, neke teme iz istorije pedagogije). Bio je član Jugoslovenske komisije za saradnju sa Uneskom i u dva mandata predstavnik Jugoslavije u OECD- Organisation for Economic Co-operation and Development, učestvujući aktivno u radu tih institucija (Ženeva, Pariz). Kao član i rukovodilac državnih delegacija bio je u poseti većem broju zemalja (Gana, Nigerija, Gvineja, Senegal, Poljska, Bugarska).
Učestvovao je kao mentor i član komisije u odbrani 32 doktorata, 41 magistarske teze i 18 specijalističkih radova na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i na nekim drugim fakultetima u zemlji.
Pored rada na Fakultetu, bio je veoma aktivan u prosvetno-pedagoškom životu Srbije i Jugoslavije. Bio je u dva mandata predsednik Prosvetnog saveta Srbije (1976-1984), odgovorni urednik jugoslovenskog teorijskog pedagoškog časopisa ,,Pedagogija” (1963-1976), član Redakcije časopisa ,,Nastava i vaspitanje”, urednik ,,Pedagoške enciklopedije” (1989), urednik ,,Pedagoškog leksikona” (1995), urednik Biblioteke ,,Suvremeni jugoslavenski pedagozi” (Osijek), urednik Biblioteke ,,Savremena pedagoška misao” (Beograd), urednik je desetine zbornika sa naučnih i stručnih skupova pedagoga, organizovao je osam okruglih stolova časopisa ,,Pedagogija“, gde se raspravljalo o aktuelnim pedagoškim pitanjima, bio je predsednik i član više odbora za organizaciju kongresa i drugih stručnih i naučnih skupova pedagoga Srbije i Jugoslavije, bio je predsednik Izdavačkog saveta Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, predsednik Naučnog veća Instituta za pedagoška istraživanja itd.
Bio je aktivan ne samo u Pedagoškom društvu Srbije i Savezu pedagoških društava Jugoslavije, već i u više društvenih i humanitarnih organizacija: predsednik podmlatka Crvenog krsta Jugoslavije, predsednik Saveza za tehničko vaspitanje mladih Jugoslavije, predsednik Društva prijatelja dece Srbije, član Pokreta ,,Nauku mladima” itd. Rukovodilac je i član delegacija ovih organizacija prilikom poseta drugim zemljama (Švajcarska, Poljska, Grčka, Kina, Švedska, Čehoslovačka i dr.). Bio je član dve međunarodne organizacije pedagoga: Međunarodne asocijacije za pedagoška istraživanja – AAERI – Association for the Advancement of Educational Research International i Međunarodne organizacije pedagoga za mir među narodima – IAEWP – International Association of Educators for World Peace, član od 1974. i član Borda direktora od 1975. do 1979. godine (SAD).
U okviru Biblioteke ,,Savremeni jugoslavenski pedagozi” u tri toma su štampana Izabrana dela Nikole Potkonjaka (Osijek, 1981. godine na ukupno 1500 strana).
Za redovnog člana i prvog predsednika Srpske akademije obrazovanja (Beograd) izabran je 2005. godine. Objavio je 65 posebnih studija, monografija, udžbenika i priručnika, 239 članaka stručne i naučne prirode u pedagoškoj periodici i zbornicima, 105 prikaza, ocena i diskusija, 40 prigodnih beležaka i osvrta. Za svoj naučni i stručni rad dobio niz državnih odlikovanja među kojima izdvajamo: Orden rada sa crvenom zastavom, Orden rada sa zlatnim vencem, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, Medalja zasluga za narod, Sedmojulska nagrada Republike Srbije, Nagradu ,,25 maj”, oko 50 plaketa, povelja, diploma, zlatnih znački.
Redovni je član Ruske akademije pedagoških i socijalnih nauka (Moskva) od 2001. godine, Akademije obrazovanja (Beograd), kao i Akademije kulture i umetnosti Republike Srpske. Aktivan je član Pedagoškog društva Srbije od studentskih dana, a počasni član Pedagoškog društva Srbije od 2018. godine.
Teško da možemo pobrojati šta nam je sve ostavio profesor Nikola, jer je reč o neprocenjivom pedagoškom opusu srpske pedagogije koju je gradeći iz godine u godinu postavio na temlje koji se teško mogu urušiti.
Čudesnost i zagonetnost vaspitanja držala ga je do poslednjeg dana života. Njegove besede idu u prilog navedenom, pokušavajući da nas sve probudi ukazujući nam: ,,Uzalud smo čekali novog pedagoškog vizionara, poput jednog Pestalocija, Rusoa ili Komenskog, tokom 20. veka! Još uzaludnije će ih ljudi čekati, kako sada izgleda, tokom 21. veka. U tom veku, koji već danas neki označavaju kao vek „kognitivne civilizacije“, vekom „kognitivno-biološke revolucije“, „vekom znanja, interneta i gradnje“, „erom intelektualnog kapitalizma“, „vekom stvaralaštva“ i sl., započeti proces onečovečavanja i manipulacije čovekom putem vaspitanja – napuštanje prirode deteta i mogućnosti i tajni koje ona nosi sobom kao osnove njegovog vaspitavanja – jačaju i dobijaju na snazi tokom prve decenije ovoga veka. Osnova i izvorište odgovora na pitanje – šta je vaspitanje – teško da će se uskoro vratiti svom pravom izvoru – dečjoj prirodi i njenoj ljudskoj i božanskoj suštini.“
U radu ,,Šta je vaspitanje“ profesor Nikola Potkonjak je istakao zagonetnost vaspitanja i naglasio da je uvek bilo različitih poimanja, tumačenja i pristupa vaspitanju. Ostavio nam je otvoreno pitanje: šta je vaspitanje? Time nas je pozvao da tragamo za odgovorom na ovo čudesno pitanje.
Pored toga što je vaspitanje zagonetno i čudesno za profesora Nikolu Potkonjaka, ono je i složeno i dinamično. ,,Nije zbog toga neobično što ono ima mnoge aspekte, vidove i područja organizovanja i ostvarivanja“, napisao je Nikola Potkonjak.
Govoreći o vaspitanju kao čudesnom i zagonetnom procesu, Nikola Potkonjak je istakao da se u vaspitanju stalno postavljaju i moraju da razrešavaju brojne protivrečnosti. To je veliki izazov za svakog pedagoga.
Profesor nam je zadao ozbiljan zadatak da vaspitanje vratimo dečjoj prirodi i njenoj ljudskoj suštini, a na nama je da zadatak realizujemo.
Večno zahvalni i ponosni na počasnog člana Pedagoškog društva Srbije.
U ime Pedagoškog društva Srbije
Irena Mučibabić
Sanja Jugović
