Вршњачко насиље се често помиње у медијима, присутно је на друштвеним мрежама али и у педагошкој пракси међу ученицима и у сасвим раном узрасту али и у адолесценцији. Када говоримо о вршњачком насиљу најчешће га смештамо у контекст школске средине и када се евентуално деси нека конфликтна ситуација,  најчешће говоримо о „насиљу у школи у коме учествују вршњаци“ , „ насиљу које се догодило на путу до школе“, „насиљу које су проузроковали ученици из неке школе коришћењем савремених технологија“  … Вршњачко насиље за циљ има намеру да се повреди појединац или више њих, да се оствари контрола над другом особом истих или сличних година путем физичке тј. телесне или вербалне агресије или употребом савремених технологија …

Када се дешава насиље међу младима  важно га је препознати и на време реаговати адекватно, затим  утврдити одговорност свих који су у њему учествовали, утврдити узроке зашто је дошло до конфликта, на који начин можемо заштитити учеснике, коме се све они могу обратити за помоћ …

Литература препознаје више врста или облика вршњачког насиља: вербално, социјално, психолошко, физичко, дигитално или сајбер и сексуално као и бројне узроке зашто се одређени број младих понаша агресивно, бахато или безобразно према вршњацима. У  свакодневној педагошкој пракси у раду са младима, понекад је тешко прецизно утврдити  узрок или узроке или врсту насиља јер су они најчешће међусобно испреплетани и није могуће говорити само о  једном узроку који је довео до сукоба  или о једном облику насиља, већ у истој конфликтној ситуацији можемо уочити нпр мноштво узрока или више облика насиља. Искуство у раду са младима показује да најчешће млади не могу самостално да промене негативно усвојене обрасце понашања и да ће највише ефекта на позитивне промене у понашању појединаца имати заједничко деловање родитеља и стручњака из различитих сфера који су посебно едуковани и имају одговарајуће вештине за рад у овој и сличним областима.

Уколико анализирамо извештавање медија о вршњачком насиљу и сродним темама можемо доћи до закључка да је већина тих  порука које се пласирају младима на интернету, телевизијским програмима или у новинама  углавном сензационалистичка и готово да  нема никаквих покушаја превенције да би се проценат учесталости тих сукоба смањивао или потпуно ишчезао. Приметно је у нашој средини и преувеличавање и минимизирање последица тј. утицаја које овакав вид насиља оставља на младе који у сукобима учествују као насилници, жртве или тзв. посматрачи, па се свакодневно могу чути јавно упућене поруке најчешће младима који трпе насиље нпр: И ми кад смо били млади смо се тукли – није то ништа!  Мало те само ударио – удари и ти њега – кад удари он тебе …

Ауторе овог рада највише је занимала перспектива младих тј. средњошколаца и њихово виђење насиља међу вршњацима, на који начин наши средњошколци дефинишу насиље, да ли га препознају, коме би се све обратили за помоћ, када би и да ли би заштитили некога да имају сазнање да се насиље дешава или да су директно учесници у неком сукобу. Истраживање са средњошколцима из Шапца, је реализовано последње недеље у фебруару 2021. године, када се и обележава Дан борбе против вршњачког насиља. Истраживање  је реализовано онлајн уз помоћ Гугл упитника. Узорак су  826 средњошколаца од првог до четвртог разреда четворогодишњих школа (72% девојке и 28% момци).

Циљ и задаци упитника  били су  утврђивање информисаности ученика средњих школа о најчешћим узроцима насиља, врстама насиља које је најчешће заступљено у адолесценцији, местима на којима се  дешава најчешће и превенцији у раду са младима.

Млади који су узели учешће у овом истраживању су навели све врсте насиља који су дефинисани и у литератури, али као најзаступљенији облик у адолесцентном добу истакли су вербално насиље уз употребу савремених технологија (најучесталији одговори су: исмевање, вређање и псовање на популарним друштвеним мрежама, објављивање туђих фотографија и видео записа без одобрења особе или особа које су на њима, отварање лажних налога, оговарање и ширење гласина о другим ученицима… ). На питање да ли су и сами некада били жртве вршњачког насиља 29% ученика се изјаснило да јесу, чак 17% ученика је рекло да су ћутали о томе. У ситуацијама насиља млади говоре са другим вршњацима (37%) , наставницима и стручним сарадницима (39%), родитељима (22%) и  постоје они који о насиљу ћуте (2%). Девојке (22%)  сматрају да су момци по природи насилни и да се превенцијом и радом са њима ништа не може учинити да се проценат насиља смањи. Чак 32% младих не би пријавило насиље да не би били следећа жртва и јер то није њихова ствар и не тиче их се.

Већина 89% испитаника је школу навело као безбедно место као и да се у школама адекватно реагује на насиље у складу са свим важећим протоколима и праилницима, да су примењиване казне на насилнике одговарајуће. 92% ученика зна ко су чланови њихових тимова за заштиту од насиља, као и да се у школи спроводе превентивне мере, иако је у њима навело да је учествовало 68%.  73% ученика се изјаснило да не учествују у ситуацијама насиља тј. када насиље уоче (не лајкују статусе који вређају или омаловажавају друге, не шире гласине, не вичу и не би ударили другог ученика у школи, на улици). Млади (74%)  имају став да су насилници најчешће особе које имају дисфункционалне примарне породице, а да су жртве најчешће интровертни појединци они који су  тихи, повучени и мирни). Сем због негативних особина, појединци могу бити жртве насиља у нашим школама и због позитивних особина као што су ученици који се труде и уче и извршавају захтеве наставника или успешни у спорту мишљење је 37% ученика. За најчешћа места где се дешава насиље млади су навели да су то виртуелни простори (популарне друштвене мреже, одељењске групе, форуми) чак 82% испитаника и то није необично с обзиром да је настава реализована по комбинованом моделу или само онлајн и да су заправо више времена проводили коришћењем савремених технологија.

У дискусији након истраживања са младима који су одговарали на питања, аутори су  дошли до закључка да млади воле радионичарски рад на ову и сличне теме и да су им веома занимљиве вршњачке едукације које са њима реализују ученици њихових година, стога би неко од наредних истраживања могло бити  о вршњачким едукацијама које се организују за средњошколце, у којем проценту, на који начин, које теме су све заступљене или би могле бити и утицај тј. ефекти оваквог начина рада нпр за смањивање негативних понашања у адолесценцији…

Мирјана Сремчевић,
професор историје,
педагошки саветник

Биљана Дробњак,
мастер педагог,
педагошки саветник