Vršnjačko nasilje se često pominje u medijima, prisutno je na društvenim mrežama ali i u pedagoškoj praksi među učenicima i u sasvim ranom uzrastu ali i u adolescenciji. Kada govorimo o vršnjačkom nasilju najčešće ga smeštamo u kontekst školske sredine i kada se eventualno desi neka konfliktna situacija,  najčešće govorimo o „nasilju u školi u kome učestvuju vršnjaci“ , „ nasilju koje se dogodilo na putu do škole“, „nasilju koje su prouzrokovali učenici iz neke škole korišćenjem savremenih tehnologija“  … Vršnjačko nasilje za cilj ima nameru da se povredi pojedinac ili više njih, da se ostvari kontrola nad drugom osobom istih ili sličnih godina putem fizičke tj. telesne ili verbalne agresije ili upotrebom savremenih tehnologija …

Kada se dešava nasilje među mladima  važno ga je prepoznati i na vreme reagovati adekvatno, zatim  utvrditi odgovornost svih koji su u njemu učestvovali, utvrditi uzroke zašto je došlo do konflikta, na koji način možemo zaštititi učesnike, kome se sve oni mogu obratiti za pomoć …

Literatura prepoznaje više vrsta ili oblika vršnjačkog nasilja: verbalno, socijalno, psihološko, fizičko, digitalno ili sajber i seksualno kao i brojne uzroke zašto se određeni broj mladih ponaša agresivno, bahato ili bezobrazno prema vršnjacima. U  svakodnevnoj pedagoškoj praksi u radu sa mladima, ponekad je teško precizno utvrditi  uzrok ili uzroke ili vrstu nasilja jer su oni najčešće međusobno isprepletani i nije moguće govoriti samo o  jednom uzroku koji je doveo do sukoba  ili o jednom obliku nasilja, već u istoj konfliktnoj situaciji možemo uočiti npr mnoštvo uzroka ili više oblika nasilja. Iskustvo u radu sa mladima pokazuje da najčešće mladi ne mogu samostalno da promene negativno usvojene obrasce ponašanja i da će najviše efekta na pozitivne promene u ponašanju pojedinaca imati zajedničko delovanje roditelja i stručnjaka iz različitih sfera koji su posebno edukovani i imaju odgovarajuće veštine za rad u ovoj i sličnim oblastima.

Ukoliko analiziramo izveštavanje medija o vršnjačkom nasilju i srodnim temama možemo doći do zaključka da je većina tih  poruka koje se plasiraju mladima na internetu, televizijskim programima ili u novinama  uglavnom senzacionalistička i gotovo da  nema nikakvih pokušaja prevencije da bi se procenat učestalosti tih sukoba smanjivao ili potpuno iščezao. Primetno je u našoj sredini i preuveličavanje i minimiziranje posledica tj. uticaja koje ovakav vid nasilja ostavlja na mlade koji u sukobima učestvuju kao nasilnici, žrtve ili tzv. posmatrači, pa se svakodnevno mogu čuti javno upućene poruke najčešće mladima koji trpe nasilje npr: I mi kad smo bili mladi smo se tukli – nije to ništa!  Malo te samo udario – udari i ti njega – kad udari on tebe …

Autore ovog rada najviše je zanimala perspektiva mladih tj. srednjoškolaca i njihovo viđenje nasilja među vršnjacima, na koji način naši srednjoškolci definišu nasilje, da li ga prepoznaju, kome bi se sve obratili za pomoć, kada bi i da li bi zaštitili nekoga da imaju saznanje da se nasilje dešava ili da su direktno učesnici u nekom sukobu. Istraživanje sa srednjoškolcima iz Šapca, je realizovano poslednje nedelje u februaru 2021. godine, kada se i obeležava Dan borbe protiv vršnjačkog nasilja. Istraživanje  je realizovano onlajn uz pomoć Gugl upitnika. Uzorak su  826 srednjoškolaca od prvog do četvrtog razreda četvorogodišnjih škola (72% devojke i 28% momci).

Cilj i zadaci upitnika  bili su  utvrđivanje informisanosti učenika srednjih škola o najčešćim uzrocima nasilja, vrstama nasilja koje je najčešće zastupljeno u adolescenciji, mestima na kojima se  dešava najčešće i prevenciji u radu sa mladima.

Mladi koji su uzeli učešće u ovom istraživanju su naveli sve vrste nasilja koji su definisani i u literaturi, ali kao najzastupljeniji oblik u adolescentnom dobu istakli su verbalno nasilje uz upotrebu savremenih tehnologija (najučestaliji odgovori su: ismevanje, vređanje i psovanje na popularnim društvenim mrežama, objavljivanje tuđih fotografija i video zapisa bez odobrenja osobe ili osoba koje su na njima, otvaranje lažnih naloga, ogovaranje i širenje glasina o drugim učenicima… ). Na pitanje da li su i sami nekada bili žrtve vršnjačkog nasilja 29% učenika se izjasnilo da jesu, čak 17% učenika je reklo da su ćutali o tome. U situacijama nasilja mladi govore sa drugim vršnjacima (37%) , nastavnicima i stručnim saradnicima (39%), roditeljima (22%) i  postoje oni koji o nasilju ćute (2%). Devojke (22%)  smatraju da su momci po prirodi nasilni i da se prevencijom i radom sa njima ništa ne može učiniti da se procenat nasilja smanji. Čak 32% mladih ne bi prijavilo nasilje da ne bi bili sledeća žrtva i jer to nije njihova stvar i ne tiče ih se.

Većina 89% ispitanika je školu navelo kao bezbedno mesto kao i da se u školama adekvatno reaguje na nasilje u skladu sa svim važećim protokolima i prailnicima, da su primenjivane kazne na nasilnike odgovarajuće. 92% učenika zna ko su članovi njihovih timova za zaštitu od nasilja, kao i da se u školi sprovode preventivne mere, iako je u njima navelo da je učestvovalo 68%.  73% učenika se izjasnilo da ne učestvuju u situacijama nasilja tj. kada nasilje uoče (ne lajkuju statuse koji vređaju ili omalovažavaju druge, ne šire glasine, ne viču i ne bi udarili drugog učenika u školi, na ulici). Mladi (74%)  imaju stav da su nasilnici najčešće osobe koje imaju disfunkcionalne primarne porodice, a da su žrtve najčešće introvertni pojedinci oni koji su  tihi, povučeni i mirni). Sem zbog negativnih osobina, pojedinci mogu biti žrtve nasilja u našim školama i zbog pozitivnih osobina kao što su učenici koji se trude i uče i izvršavaju zahteve nastavnika ili uspešni u sportu mišljenje je 37% učenika. Za najčešća mesta gde se dešava nasilje mladi su naveli da su to virtuelni prostori (popularne društvene mreže, odeljenjske grupe, forumi) čak 82% ispitanika i to nije neobično s obzirom da je nastava realizovana po kombinovanom modelu ili samo onlajn i da su zapravo više vremena provodili korišćenjem savremenih tehnologija.

U diskusiji nakon istraživanja sa mladima koji su odgovarali na pitanja, autori su  došli do zaključka da mladi vole radioničarski rad na ovu i slične teme i da su im veoma zanimljive vršnjačke edukacije koje sa njima realizuju učenici njihovih godina, stoga bi neko od narednih istraživanja moglo biti  o vršnjačkim edukacijama koje se organizuju za srednjoškolce, u kojem procentu, na koji način, koje teme su sve zastupljene ili bi mogle biti i uticaj tj. efekti ovakvog načina rada npr za smanjivanje negativnih ponašanja u adolescenciji…

Mirjana Sremčević,
profesor istorije,
pedagoški savetnik

Biljana Drobnjak,
master pedagog,
pedagoški savetnik