Pedagoško društvo Srbije i Filozofski fakultet u Beogradu su ove godine održali stručno-naučni skup u okviru Susreta pedagoga 15. maja. Skup je prvi put održan onlajn, a tema je glasila ,,Vaspitanje i obrazovanje u digitalnom okruženju“.

Nataša Stojanović, predsednica Pedagoškog društva Srbije, pozdravila je sve prisutne među kojima su izlagači – autori radova, članovi Pedagoškog društva, članovi Instituta za pedagogiju i andragogiju, organizatori skupa, praktičari. Kako je istakla, učestvovalo je preko 50 autora radova i preko 100 praktičara.

Predsednica Nataša Stojanović je rekla da je ove godine bilo lako odabrati temu, koja se sama nametnula, odnosno da je nametnuo život. Od marta 2020. godine prisustvujemo onlajn stručnim skupovima, vaspitanje i obrazovanje je takođe počelo da se odvija u digitalnom svetu, pa se samim tim podrazumevalo da to bude ovogodišnja tema i sasvim je adekvatna. Kako je predsednica navela, Pedagoško društvo Srbije se suočavalo sa raznim izazovima i preprekama tokom ovog perioda, ali je uspelo da se snađe i nastavi sa radom. Proteklih godinu dana su obeležile velike promene. Prema rečima predsednice, dalji cilj Društva je jačanje kompetencija pedagoga, što je od presudnog značaja, ali je prioritet i jačanje veze sa matičnim fakultetom.

Prof. dr Aleksandra Pejatović, upravnica Odeljenja za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, pozdravila je sve učesnike. Naglasila je da je prioritetan cilj da nađemo modalitete kako da studente pripremimo za oblasti rada (praktičan rad). Istaknut je značaj i rad izdavačke delatnosti Instituta za pedagogiju i andragogiju.

Doc. dr Mirjana Senić Ružić je predstavila rad ,,Digitalna  transformacija obrazovanja u Srbiji – pitanje digitalne pismenosti ili digitalne kompetencije“. Istakla je da se u radu ukazuje na sličnosti i razlike u svetu i kod nas. Drugo, razmatra se pitanje digitalne pismenosti ili digitalne kompetencije kako u terminološkom, tako i u obrazovnom smislu. Treće, govori se o digitalnoj pismenosti i kompetencijama u nacionalnim strateškim programskim dokumentima.

Kako je autorka navela, pitanje digitalne pismenosti treba da bude jedan od važnih ciljeva obrazovanja, jer je to od značaja kako za pojedinca, tako i za društvo. Digitalna pismenost omogućava potpunu participaciju u životu. Pored toga, važne su digitalne kompetencije nastavnika, kako za rad sa učenicima, tako i za vođenje pedagoške dokumentacije i za praćenje stručnih skupova. Dakle, razvoj digitalne pismenosti bi trebalo da bude prioritet u vaspitanju i obrazovanju, a samim tim i u razvoju društva.

Pojam digitalne pismenosti podrazumeva kompleksnost kompetencija. Zastupljen je holistički pristup definiciji digitalne pismenosti kao sposobnosti neophodne za život, učenje i rad u digitalnom društvu.

Digitalna pismenost je u našoj zemlji definisana po uzoru na Evropski okvir digitalne kompetencije koji podrazumeva 5 oblasti: informacionu i pismenost podataka, komunikaciju i saradnju, kreiranje digitalnog sadržaja, bezbednost, rešavanje problema.

Prema mišljenju autorke, kompetencije nastavnika su osnovni faktor adekvatne pedagoške upotrebe digitalnih tehnologija u procesu nastave. Evropski okvir kompetencija nastavnika podrazumeva 6 oblasti: profesionalni angažman, digitalne izvore i materijale, učenje i podučavanje, praćenje i vrednovanje, osnaživanje učenika, omogućavanje razvoja i usmeravanje digitalnih kompetencija učenika. Nacionalni okvir digitalnih kompetencija nastavnika (Nastavnik za digitalno doba), nastao po uzoru na Evropski okvir, razlikuje se po tome što u okviru njega nije definisana oblast omogućavanje i usmeravanje razvoja digitalne pismenosti učenika, koja je od izuzetne važnosti ako se uzme u obzir to da razvijanje digitalne pismenosti treba da bude prioritet vaspitno-obrazovne politike i prakse.

Fokus bi trebalo da bude na podršci ustanovama za unapređivanje digitalnih kapaciteta, digitalnih kompetencija učenika, ali i digitalnih kompetencija zaposlenih u obrazovanju. Kako je istaknuto, tradicionalno shvatanje fenomena pismenosti i pojma ,,biti pismen“ ne odgovara savremenim obrazovnim potrebama. Govori se o dva ključna preokreta, a to su ,,socijalni preokret“ i ,,digitalni preokret“. Socijalni preokret pomera fokus sa individualnog ka socijalnom, tako da se pismenost posmatra kao društvena praksa. Drugo, digitalni preokret skreće pažnju na prakse novih pismenosti u digitalnom okruženju u različitim društvenim kontekstima. Dakle, savremene obrazovne potrebe zahtevaju prevazilaženje tradicionalnog okvira pojma pismenosti.

Što se tiče pojma i značenja kompetencija i pismenosti, razlika je u tome što kompetencija ne podrazumeva stepen kritičnosti i refleksivne prakse koji su prisutni u okviru koncepta pismenosti.

Kada se govori o digitalnoj pismenosti, nezaobilazno je pitanje medijske pismenosti, kao i informacione i kompjuterske. Međutim, kako je navela Mirjana Senić Ružić, nema saglasnosti o tome u kakvom su odnosu ovi koncepti, kako utiču jedni na druge i da li mogu biti integrisani u jedan koncept.

Postavlja se još jedno važno pitanje kada je reč o kompetencijama i pismenosti. Da li ih treba razvijati kao međupredmetnu kompetenciju ili u okviru posebnih predmeta? To je pitanje koje zaslužuje pažnju i koje treba razmatrati.

Na kraju ove teme je naglašeno da je digitalna pismenost  pravo svakog deteta i samim tim digitalno opismenjavanje mora da bude dostupno svakom učeniku u obrazovno-vaspitnom procesu.

O celoživotnom učenju u digitalnom okruženju su govorili doc. dr Tamara Nikolić,  na Odeljenju za andragogiju i Nikola Koruga, asistent na Odeljenju za andragogiju. Reč je o radu na temu ,,Celoživotno učenje u digitalnom okruženju“ čiji su autori dr Tamara Nikolić, Nikola Koruga i dr Aleksandar Bulajić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Inspiracija za ovaj rad je potekla od istraživanja studenata andragogije. Nikola Koruga je istakao kao najvažnija pitanja u vezi sa ovom temom: šta znači učenje u digitalnom okruženju, koji su novi pristupi učenju u digitalnom okruženju, šta nas čeka u tzv. ,,novoj normalnosti“.

Uočavamo da se događa promena samim tim što prelazimo iz fizičkog prostora u jedan zajednički digitalni prostor. To je već jedna značajna promena za učenike i nastavnike i važno je da osmislimo kako da organizujemo taj novi – digitalni prostor. Može se reći da postajemo uskraćeni za javne prostore i sve više uranjamo u privatne prostore. To donosi potpuno novi način sticanja i prenošenja znanja. Na primer, kako ističe Nikola Koruga, dok učestvujemo u onlajn predavanju možemo istovremeno da pretražujemo, da istovremeno uspostavljamo više interakcija, pruža nam se veća mogućnost da istražujemo.

Nove tehnike nam pružaju nove interakcije. To znači da moramo kritički da pristupimo pitanju učenja. Prednosti su, kako navodi Nikola Koruga, to što sada imamo širi prostor za dijalošku komunikaciju, za inovacije, kao i to što u onlajn okruženju mlađi koriste brže i jednostavnije nove alate u odnosu na starije ljude. Otvara se ključno pitanje: da li mi razumemo komunikacijski jezik u digitalnom svetu? Ako ne razumemo, kako možemo da odlučujemo o procesu učenja? Zapravo, nove generacije odrastaju na nov način, od rođenja zatiču digitalni svet. To bitno menja njihov svet od sveta nastavnika koji su rođeni u vreme kada još uvek nije bio zastupljen digitalni prostor. Može se zaključiti da se digitalni prostor kod mladih poklapa sa njihovim emotivnim prostorom više nego kod odraslih. Prema rečima Nikole Koruge, preporuka bi bila ko-kreiranje učenja kroz dijaloški proces.

Činjenica je, naglašava Tamara Nikolić, da je pandemija promenila način učenja, okruženje, vreme učenja… Postavlja se pitanje u kojoj meri smo uspeli da prilagodimo učenje svim novinama koje su se dogodile.

Pedagozima je poznata sklonost čoveka da radi nešto na oprobane načine i da teško menja formirane navike. Zaključujemo da su se nastavnici suočili sa više izazova nego učenici, jer su oni ,,bačeni“ u digitalno okruženje u kome nove generacije već imaju svoje digitalno iskustvo.

Istaknuto je da je potrebno ulagati u nove tehnologije. Trebalo bi voditi računa o poštovanju principa jednakosti, kvaliteta i cilja.

Nikola Koruga je naglasio da je potrebno napraviti veliki zaokret u situaciji krupnih promena usled pandemije. – Ono što je izvesno je neizvesnost – rekao je Nikola Koruga i dodao da živimo izazove postojanja koji od nas zahtevaju nova znanja i nove veštine.

Ceo svet se suočava sa neizvešnošću koja nas uči da ništa nije izvesno. Došlo je do izražaja da ne postoje znanja koja nam garantuju sigurnost. Zato treba da naučimo da izađemo na kraj sa neizvesnošću. Promene zahtevaju od nas da nađemo nove načine učenja, da razvijamo dugoročno pamćenje, viši nivo znanja, kritičko mišljenje.

Prema rečima Nikole Koruge, onlajn nastava je obezbedila učenicima više slobodnog vremena, a to olakšava otkrivanje sopstvenog identiteta. Dakle, možemo govoriti kako o promenama u pogledu učenja, tako i o promenama u psihičkom razvoju dece i mladih.

Zaključujemo da sva dosadašnja pitanja nameću pitanje tehno-utopije i distopije u oblasti obrazovanja i učenja. Prema rečima Nikole Koruge, ako se znanje ne preispituje kritički, možemo doći u opasnost i skretanje u distopiju u obrazovanju.

Dr Ivana Đerić, naučna saradnica u Institutu za pedagoška istraživanja, je predstavila rad ,,Podrška tokom nastave i učenja na daljinu u vreme Kovid -19 krize: perspektiva stručnih saradnika“. Prema rečima Ivane Đerić, pandemija je pogurala obrazovne sisteme na mrežu, testirajući prosvetne vlasti i praktičare da organizuju kvalitetno učenje za sve. Istakla je da je pandemija promenila obrazovanje zauvek. Trenutnu krizu vidi kao jedinstvenu priliku za prosvetne radnike, roditelje i kreatore politike da u potpunosti preispitaju obrazovne sisteme i prakse koji su dizajnirani za 20. vek, a ne za 21. vek. Ivana Đerić je izdvojila praćenje i vrednovanje rada učenika kao ključan izazov sa kojim su se suočili svi u procesu nastave na daljinu.

Posle plenarnih izlaganja održan je rad po sesijama. Onlajn konferencija je omogućila učesnicima da jednostavnije i brže prelaze iz jedne diskusione grupe u drugu. Između ostalog, veliku pažnju  učesnika je privukla tema ,,Vaspitanje i obrazovanje u digitalnom okruženju – nova normalnost“. Prof. dr Dragana Pavlović Breneselović je naglasila da nijedno tehničko dostignuće ne može da zameni ljudski odnos. Stoga će zanimanja pedagoga i vaspitača opstati u budućnosti, jer je suština u ljudskom odnosu. Na to nam ukazuju svi futuristi. Prof. dr Živka Krnjaja je takođe navela da obrazovanje u digitalnom prostoru ima prednosti, ali da ljudski kontakt nikada ne može da zameni nijedna tehnologija.

Zajednički stav učesnika je da je u vaspitno-obrazovnom procesu od presudnog značaja odnos između vaspitanika i vaspitača (u najširem smislu reči). Kada ne bi bilo tog odnosa, ne bi bilo ni vaspitanja.

Prof. dr Nataša Matović je govorila o ,,Pravu ispitanika na privatnost: etičkom pitanju onlajn istraživanja u pedagogiji“. Ivana Pantić je razmatrala temu ,,Roditeljstvo u digitalnom okruženju“.

Teme koje su razmatrane na ostalim sesijama su glasile: ,,Nastava u osnovnoj i srednjoj školi u digitalnom okruženju“, ,,Visokoškolska nastava u digitalnom okruženju“, ,,Kompetencije pedagoga i andragoga za rad u digitalnom okruženju“. U okviru teme ,,Nastava u osnovnoj i srednjoj školi u digitalnom okruženju“ pedagozi praktičari, Ivan Davidović i Maja Vračar govorili su o projektnoj nastavi u digitalnom okruženju u funkciji održivog razvoja. Inspiraciju za bavljenje ovom tematikom našli su tokom Ivanovog pripravničkog staža u Zubotehničkoj školi pod mentorstvom Maje Vračar, u kojoj su se susretali sa realizacijom projektne nastave.

U radu ,,Projektna nastava u digitalnom okruženju u funkciji održivog razvoja” se daju određenja projektne nastave i učenja i razmatra se njihova uloga u digitalnom okruženju. Pre svega, pošli su od toga da je digitalno okruženje sastavni deo savremenog života i rada i da učenje u takvom okruženju otvara niz pitanja za istraživače i praktičare. U promenama koje se dešavaju u vaspitanju i obrazovanju nameću se nove strategije učenja u kojima se akcenat stavlja na aktivnost, odnosno samoaktivnost učenika. Ovakvo učenje koje karakteriše istraživanje i otkrivanje se obezbeđuje projektnim pristupom. Ukazali su da zadaci koji se stavljaju pred obrazovanje koje je zasnovano na održivosti mogu se ostvariti uz pomoć projektnog učenja u digitalnom okruženju. Istakli su da se projektna nastava zapravo zasniva na pripremi učenika za brze promene u savremenom društvu, odnosno na identifikovanju stvarnog problema u okruženju, istraživanju i prikazivanju mogućih rešenja, a sve sa ciljem da se problem sagleda integrisano, održivo i celovito. Sagledali su odnos između resursa za učenje u digitalnom i neposrednom okruženju koji su prikazali uz pomoć ilustracije i tabele. Zaključili su da se neki resursi  mogu koristiti u oba okruženja, ali isto tako postoje resursi koji su karakteristični samo za jedno okruženje. Spektar resursa koje nudi digitalno okruženje je nedovoljno istražen i sa višestrukim mogućnostima u odnosu na neposredno okruženje koje uz adekvatno korišćenje mogu da doprinesu unapređenju projektne nastave u digitalnom okruženju. Digitalno okruženje pruža priliku za korišćenje platformi i obrazovnih aplikacija koje omogućavaju raznovrsnost u radu sa učenicima i organizaciji projektne nastave.

U planiranju projektne nastave, kako u neposrednom tako i u digitalnom okruženju, je veoma važno usmeriti se na ishode učenja tako da proizvodi projektnog učenja imaju određenu vrednost za učenike u realnom svetu.

Zaključak skupa je da je proces obrazovanja i vaspitanja pred velikim izazovima, ali da su  vaspitno-obrazovne ustanove pokazale da su spremne za suočavanja sa promenama. Pedagozi praktičari su zaključili da su stručni saradnici u školama bili velika podrška nastavnicima, učenicima i roditeljima, ali da su se i oni sami našli pred velikim izazovima i da je važno istaći da je i njima potrebna podrška. Takođe, učesnici skupa imaju zajednički stav da izazovi u obrazovanju predstavljaju šansu da kreiramo kvalitetnije obrazovanje.

Sanja Jugović