Педагошко друштво Србије и Филозофски факултет у Београду су ове године одржали стручно-научни скуп у оквиру Сусрета педагога 15. маја. Скуп је први пут одржан онлајн, а тема је гласила ,,Васпитање и образовање у дигиталном окружењу“.

Наташа Стојановић, председница Педагошког друштва Србије, поздравила је све присутне међу којима су излагачи – аутори радова, чланови Педагошког друштва, чланови Института за педагогију и андрагогију, организатори скупа, практичари. Како је истакла, учествовало је преко 50 аутора радова и преко 100 практичара.

Председница Наташа Стојановић је рекла да је ове године било лако одабрати тему, која се сама наметнула, односно да је наметнуо живот. Од марта 2020. године присуствујемо онлајн стручним скуповима, васпитање и образовање је такође почело да се одвија у дигиталном свету, па се самим тим подразумевало да то буде овогодишња тема и сасвим је адекватна. Како је председница навела, Педагошко друштво Србије се суочавало са разним изазовима и препрекама током овог периода, али је успело да се снађе и настави са радом. Протеклих годину дана су обележиле велике промене. Према речима председнице, даљи циљ Друштва је јачање компетенција педагога, што је од пресудног значаја, али је приоритет и јачање везе са матичним факултетом.

Проф. др Александра Пејатовић, управница Одељења за педагогију и андрагогију Филозофског факултета у Београду, поздравила је све учеснике. Нагласила је да је приоритетан циљ да нађемо модалитете како да студенте припремимо за области рада (практичан рад). Истакнут је значај и рад издавачке делатности Института за педагогију и андрагогију.

Доц. др Мирјана Сенић Ружић је представила рад ,,Дигитална  трансформација образовања у Србији – питање дигиталне писмености или дигиталне компетенције“. Истакла је да се у раду указује на сличности и разлике у свету и код нас. Друго, разматра се питање дигиталне писмености или дигиталне компетенције како у терминолошком, тако и у образовном смислу. Треће, говори се о дигиталној писмености и компетенцијама у националним стратешким програмским документима.

Како је ауторка навела, питање дигиталне писмености треба да буде један од важних циљева образовања, јер је то од значаја како за појединца, тако и за друштво. Дигитална писменост омогућава потпуну партиципацију у животу. Поред тога, важне су дигиталне компетенције наставника, како за рад са ученицима, тако и за вођење педагошке документације и за праћење стручних скупова. Дакле, развој дигиталне писмености би требало да буде приоритет у васпитању и образовању, а самим тим и у развоју друштва.

Појам дигиталне писмености подразумева комплексност компетенција. Заступљен је холистички приступ дефиницији дигиталне писмености као способности неопходне за живот, учење и рад у дигиталном друштву.

Дигитална писменост је у нашој земљи дефинисана по узору на Европски оквир дигиталне компетенције који подразумева 5 области: информациону и писменост података, комуникацију и сарадњу, креирање дигиталног садржаја, безбедност, решавање проблема.

Према мишљењу ауторке, компетенције наставника су основни фактор адекватне педагошке употребе дигиталних технологија у процесу наставе. Европски оквир компетенција наставника подразумева 6 области: професионални ангажман, дигиталне изворе и материјале, учење и подучавање, праћење и вредновање, оснаживање ученика, омогућавање развоја и усмеравање дигиталних компетенција ученика. Национални оквир дигиталних компетенција наставника (Наставник за дигитално доба), настао по узору на Европски оквир, разликује се по томе што у оквиру њега није дефинисана област омогућавање и усмеравање развоја дигиталне писмености ученика, која је од изузетне важности ако се узме у обзир то да развијање дигиталне писмености треба да буде приоритет васпитно-образовне политике и праксе.

Фокус би требало да буде на подршци установама за унапређивање дигиталних капацитета, дигиталних компетенција ученика, али и дигиталних компетенција запослених у образовању. Како је истакнуто, традиционално схватање феномена писмености и појма ,,бити писмен“ не одговара савременим образовним потребама. Говори се о два кључна преокрета, а то су ,,социјални преокрет“ и ,,дигитални преокрет“. Социјални преокрет помера фокус са индивидуалног ка социјалном, тако да се писменост посматра као друштвена пракса. Друго, дигитални преокрет скреће пажњу на праксе нових писмености у дигиталном окружењу у различитим друштвеним контекстима. Дакле, савремене образовне потребе захтевају превазилажење традиционалног оквира појма писмености.

Што се тиче појма и значења компетенција и писмености, разлика је у томе што компетенција не подразумева степен критичности и рефлексивне праксе који су присутни у оквиру концепта писмености.

Када се говори о дигиталној писмености, незаобилазно је питање медијске писмености, као и информационе и компјутерске. Међутим, како је навела Мирјана Сенић Ружић, нема сагласности о томе у каквом су односу ови концепти, како утичу једни на друге и да ли могу бити интегрисани у један концепт.

Поставља се још једно важно питање када је реч о компетенцијама и писмености. Да ли их треба развијати као међупредметну компетенцију или у оквиру посебних предмета? То је питање које заслужује пажњу и које треба разматрати.

На крају ове теме је наглашено да је дигитална писменост  право сваког детета и самим тим дигитално описмењавање мора да буде доступно сваком ученику у образовно-васпитном процесу.

О целоживотном учењу у дигиталном окружењу су говорили доц. др Тамара Николић,  на Oдељењу за андрагогију и Никола Коруга., асистент. на Одељењу за андрагогију. Реч је о раду на тему ,,Целоживотно учење у дигиталном окружењу“ чији су аутори др Тамара Николић, Никола Коруга и др Александар Булајић са Филозофског факултета у Београду. Инспирација за овај рад је потекла од истраживања студената андрагогије. Никола Коруга је истакао као најважнија питања у вези са овом темом: шта значи учење у дигиталном окружењу, који су нови приступи учењу у дигиталном окружењу, шта нас чека у тзв. ,,новој нормалности“.

Уочавамо да се догађа промена самим тим што прелазимо из физичког простора у један заједнички дигитални простор. То је већ једна значајна промена за ученике и наставнике и важно је да осмислимо како да организујемо тај нови – дигитални простор. Може се рећи да постајемо ускраћени за јавне просторе и све више урањамо у приватне просторе. То доноси потпуно нови начин стицања и преношења знања. На пример, како истиче Никола Коруга, док учествујемо у онлајн предавању можемо истовремено да претражујемо, да истовремено успостављамо више интеракција, пружа нам се већа могућност да истражујемо.

Нове технике нам пружају нове интеракције. То значи да морамо критички да приступимо питању учења. Предности су, како наводи Никола Коруга, то што сада имамо шири простор за дијалошку комуникацију, за иновације, као и то што у онлајн окружењу млађи користе брже и једноставније нове алате у односу на старије људе. Отвара се кључно питање: да ли ми разумемо комуникацијски језик у дигиталном свету? Ако не разумемо, како можемо да одлучујемо о процесу учења? Заправо, нове генерације одрастају на нов начин, од рођења затичу дигитални свет. То битно мења њихов свет од света наставника који су рођени у време када још увек није био заступљен дигитални простор. Може се закључити да се дигитални простор код младих поклапа са њиховим емотивним простором више него код одраслих. Према речима Николе Коруге, препорука би била ко-креирање учења кроз дијалошки процес.

Чињеница је, наглашава Тамара Николић, да је пандемија променила начин учења, окружење, време учења… Поставља се питање у којој мери смо успели да прилагодимо учење свим новинама које су се догодиле.

Педагозима је позната склоност човека да ради нешто на опробане начине и да тешко мења формиране навике. Закључујемо да су се наставници суочили са више изазова него ученици, јер су они ,,бачени“ у дигитално окружење у коме нове генерације већ имају своје дигитално искуство.

Истакнуто је да је потребно улагати у нове технологије. Требало би водити рачуна о поштовању принципа једнакости, квалитета и циља.

Никола Коруга је нагласио да је потребно направити велики заокрет у ситуацији крупних промена услед пандемије. – Оно што је извесно је неизвесност – рекао је Никола Коруга и додао да живимо изазове постојања који од нас захтевају нова знања и нове вештине.

Цео свет се суочава са неизвешношћу која нас учи да ништа није извесно. Дошло је до изражаја да не постоје знања која нам гарантују сигурност. Зато треба да научимо да изађемо на крај са неизвесношћу. Промене захтевају од нас да нађемо нове начине учења, да развијамо дугорочно памћење, виши ниво знања, критичко мишљење.

Према речима Николе Коруге, онлајн настава је обезбедила ученицима више слободног времена, а то олакшава откривање сопственог идентитета. Дакле, можемо говорити како о променама у погледу учења, тако и о променама у психичком развоју деце и младих.

Закључујемо да сва досадашња питања намећу питање техно-утопије и дистопије у области образовања и учења. Према речима Николе Коруге, ако се знање не преиспитује критички, можемо доћи у опасност и скретање у дистопију у образовању.

Др Ивана Ђерић, научна сарадница у Институту за педагошка истраживања, је представила рад ,,Подршка током наставе и учења на даљину у време Ковид -19 кризе: перспектива стручних сарадника“. Према речима Иване Ђерић, пандемија је погурала образовне системе на мрежу, тестирајући просветне власти и практичаре да организују квалитетно учење за све. Истакла је да је пандемија променила образовање заувек. Тренутну кризу види као јединствену прилику за просветне раднике, родитеље и креаторе политике да у потпуности преиспитају образовне системе и праксе који су дизајнирани за 20. век, а не за 21. век. Ивана Ђерић је издвојила праћење и вредновање рада ученика као кључан изазов са којим су се суочили сви у процесу наставе на даљину.

После пленарних излагања одржан је рад по сесијама. Онлајн конференција је омогућила учесницима да једноставније и брже прелазе из једне дискусионе групе у другу. Између осталог, велику пажњу  учесника је привукла тема ,,Васпитање и образовање у дигиталном окружењу – нова нормалност“. Проф. др Драгана Павловић Бренеселовић је нагласила да ниједно техничко достигнуће не може да замени људски однос. Стога ће занимања педагога и васпитача опстати у будућности, јер је суштина у људском односу. На то нам указују сви футуристи. Проф. др Живка Крњаја је такође навела да образовање у дигиталном простору има предности, али да људски контакт никада не може да замени ниједна технологија.

Заједнички став учесника је да је у васпитно-образовном процесу од пресудног значаја однос између васпитаника и васпитача (у најширем смислу речи). Када не би било тог односа, не би било ни васпитања.

Проф. др Наташа Матовић је говорила о ,,Праву испитаника на приватност: етичком питању онлајн истраживања у педагогији“. Ивана Пантић је разматрала тему ,,Родитељство у дигиталном окружењу“.

Теме које су разматране на осталим сесијама су гласиле: ,,Настава у основној и средњој школи у дигиталном окружењу“, ,,Високошколска настава у дигиталном окружењу“, ,,Компетенције педагога и андрагога за рад у дигиталном окружењу“. У оквиру теме ,,Настава у основној и средњој школи у дигиталном окружењу“ педагози практичари, Иван Давидовић и Маја Врачар говорили су о пројектној настави у дигиталном окружењу у функцији одрживог развоја. Инспирацију за бављење овом тематиком нашли су током Ивановог приправничког стажа у Зуботехничкој школи под менторством Маје Врачар, у којој су се сусретали са реализацијом пројектне наставе.

У раду ,,Пројектна настава у дигиталном окружењу у функцији одрживог развоја” се дају одређења пројектне наставе и учења и разматра се њихова улога у дигиталном окружењу. Пре свега, пошли су од тога да је дигитално окружење саставни део савременог живота и рада и да учење у таквом окружењу отвара низ питања за истраживаче и практичаре. У променама које се дешавају у васпитању и образовању намећу се нове стратегије учења у којима се акценат ставља на активност, односно самоактивност ученика. Овакво учење које карактерише истраживање и откривање се обезбеђује пројектним приступом. Указали су да задаци који се стављају пред образовање које је засновано на одрживости могу се остварити уз помоћ пројектног учења у дигиталном окружењу. Истакли су да се пројектна настава заправо заснива на припреми ученика за брзе промене у савременом друштву, односно на идентификовању стварног проблема у окружењу, истраживању и приказивању могућих решења, а све са циљем да се проблем сагледа интегрисано, одрживо и целовито. Сагледали су однос између ресурса за учење у дигиталном и непосредном окружењу који су приказали уз помоћ илустрације и табеле. Закључили су да се неки ресурси  могу користити у оба окружења, али исто тако постоје ресурси који су карактеристични само за једно окружење. Спектар ресурса које нуди дигитално окружење је недовољно истражен и са вишеструким могућностима у односу на непосредно окружење које уз адекватно коришћење могу да допринесу унапређењу пројектне наставе у дигиталном окружењу. Дигитално окружење пружа прилику за коришћење платформи и образовних апликација које омогућавају разноврсност у раду са ученицима и организацији пројектне наставе.

У планирању пројектне наставе, како у непосредном тако и у дигиталном окружењу, је веома важно усмерити се на исходе учења тако да производи пројектног учења имају одређену вредност за ученике у реалном свету.

Закључак скупа је да је процес образовања и васпитања пред великим изазовима, али да су  васпитно-образовне установе показале да су спремне за суочавања сa променама. Педагози практичари су закључили да су стручни сарадници у школама били велика подршка наставницима, ученицима и родитељима, али да су се и они сами нашли пред великим изазовима и да је важно истаћи да је и њима потребна подршка. Такође, учесници скупа имају заједнички став да изазови у образовању представљају шансу да креирамо квалитетније образовање.

Сања Југовић