Уметност памћења

698

У школи ,,Еду Хоботница“ стиче се вештина коришћења свих капацитета мозга, a то значи подједнако коришћење леве и десне хемисфере мозга. Програм ове школе је усмерен на општи развој памћења и имагинације, а учење се посматра као интеграција свих праваца менталног развоја.

Меморијска писменост је неопходна савременом човеку који је пред изазовима у доба целоживотног учења. Без обзира на животно доба и ниво образовања, живот човека у савременом друштву  не може се замислити без учења и усавршавања. С друге стране, дигитално доба захтева нове вештине и знања, а самим тим и нове приступе учењу и памћењу.

Мнемоничке технике укључују имагинацију и подстичу је. Зато се могу описати као интересантно путовање кроз свет маште и сазнања. Сама реч мнемоника се везује за грчку митологију, уметност и памћење.

О програму и раду школе ,,Еду Хоботница“ разговарали смо са Борисом Пројовићем, координатором Менсе Београда, председником удружења ,,Мемористи Србије Мнемоник“, директором иновативно-едукативног центра ,,Еду Хоботница“.

ПН: Које су основе програма рада школе ,,Еду Хоботница“?

Програм у ,,Еду Хоботници” је конципиран у две равни. Прва је мнемоничка методика наставе којим се полазници уводе у технике памћења и разумевања а, други је садржај наставе мнемоничке вештине. Обе се додирују у тачки активације свих функција мозга леве и десне хемисфере полазника. Мозак постаје бржи и функционалнији, уче се принципи меморије као и рада мозга што резултира трајним памћењем, бржим учењем, бољим разумевањем, као и променом емоције приликом учења и памћења, што је кључни психолошки момент који узрокује нови позитивни однос  полазника према учењу. И то је темељ или фундамент на коме треба градити образовни систем.

Наши полазници  у ,,Еду Хоботници“ памте и задржавају у памћењу стотине и хиљаде података и информација, како логичких тако и репродуктивних, што је човеку који не познаје мнемоничку вештину несхватљиво.

ПН: Које дидактичко – методичке недостатке и слабости примећујете у савременој настави?

Главни дидактичко-методички недостатак савремене наставе је неусклађеност. Имамо предајник таласа високе фреквенције и више уређаја ниже фреквенције. Дакле, нема адекватне примопредаје „сигнала“. А смисао и начин предавања  предавача (дидактика) јесте предавање знања, „сигнала“ ученику. Предавачи и ученици нису усклађени. Резултат тога је да ученици више времена проводе учећи ван образовних институција него у институцијама, а знање им предају приватни професори, или књиге из којих врло често уче од почетка (након наставе), и још након свега тога врло брзо све то заборављају. При свему томе градиво је све обимније, што додатно увећава неусклађеност и неминовно води у дубоку промену образовног система. Речју,  градиво , предавачи и ученици су неусклађени.

Мислим да се много уопштено говори о начелима, принципима, законитостима дидактике, али без димензије систематизације истих. Проучавајући актуелну дидактику, уочио сам да су сви ти принципи, начела, законитости прилично уопштени и некомплетни, као и да не теку истим коритом реке, нису усмерени ка истом циљу. Савремена дидактика своју жижу помера са наставника на ученика, док из угла мнемонике, жижа треба бити подједнако усмерена и на наставника и на ученика. Фреквенција и снага предајника као и фреквентна осетљивост пријемника су подједнако битни. Систематизација или прецизно повезивање свих елемената дидактике директно ће изменити саме методике наставе као практичне изразе дидактичке теорије. Да би се дошло до систематизације, потребно је додати неке мнемоничке елементе дидактици односно методици. Ти елементи су познати у мнемноичкој вештини памћења. На пример, аспект времена који се исказује кроз брзину присећања, која се мери и која се прати, тренира, кроз временску организацију наставе и која мора бити у складу са тачкама заборављања и меморијским циклусима како не би се дешавали страховити губици наученог кроз заборављање, даље, имагинација као основ разумевања нечега, да ли се бавимо имагинацијом у настави ? Колико информација мозак може да прими у јединици времена ? Како обрађивати те информације одмах по пријему ? И други елементи. Свим тим елементима се бави мнемоничка вештина.

У официјалној дидактици се спомиње проблем заборављања и дају се „савети“ о понављању, док је мнемоника врло прецизна по том питању. Британци су то измерили и дефинисали пре 70 година.

Официјална дидактика је попут сунцокрета који се окреће према месецу. Зато док се ђаци и студенти сунчају и траже светлост знања, предавачи им предају нешто без светлости и резултат тога је да мало ђака воли образовне иснтитуције. И то је реалност. Све се изнова учи од почетка и ван простора институција уопштено речено. Плаћају се приватни часови, спремају се испити месецима, све се брзо заборавља што нам показују и разни тестови. Одговорно тврдим да је у недељи дана, дакле пет дана по шест сати, што је 30 сати недељно, сасвим довољно за било које учење и да домаћи задаци нису потребни као и вишесатно учење у ваннаставно време. Али настава у том случају не може бити овако организована, десетак предмета или испита истовремено. Колико просечан ђак или студент након недеље наставе (30 сати у просеку) пренесе знања у следећи понедељак? Да не причамо о данима након понедељка!

Проблем са којим сам се суочио код полазника на курсевима у ,,Еду Хоботници“ јесте да ти исти полазници на предавањима у школама и факултетима веома тешко или делимично могу применити током наставе све те технике које су научили у ,,Еду Хоботници”, јер актуелна методика наставе заснована на официјалним дидактичким принципима, није у складу са природним функционисањем мозга из угла мнемонике. Док исти полазници кад сами уче ван образовних институција те технике примењују лако. И ту је проблем што су већ потрошили 60ак сати у току недеље на настави у образовним институцијама, потрошили су и много менталне енергије које поседују у ограниченим количинама, а да при том нису научили и сачували много.

Актуелна методика наставе код ученика отежава примену мнемоничких техника у реалном времену у току извођења наставе.

Природно функционисање мозга или употреба свих функција мозга је дефинисана и практично реализована кроз вештину памћења, мнемонику, која је стара безмало 2500 година. Ход на једној нози, а да при томе имамо и другу је неприродан. Тако памћење и учење које је засновано на делимичној употреби функција мозга је неприродно и неефикасно. Актуелна дидактика и методике на њој засноване су непотпуне и самим тим не могу одговорити захтевима природног учења и савременог образовања у коме је времена све мање, а информација је све више. Начин предавања и организација наставе на нивоу дана, недеље, месеца, године нису у скалду са мнемоничком традицијом што резултира лошим резултатима и у функционалном знању и у репродуктивном знању. Мало се разуме и мало се памти. Добијамо површност као резултат, а површност прати равнодушност и одбојност према учењу, што не сме бити продукт савремене дидактике.

ПН: Која су најновија научна сазнања о човековом памћењу и које грешке најчешће правимо приликом памћења?

Најновија научна сазнања о човековом памћењу су уједно и најстарија сазнања која нису обухваћена загрљајем савременог образовног система. Зашто је то тако ја не знам. Постоји толико озбиљних научних радова у Европи и свету на тему мнемоничког учења који су објављени у најпрестижнијим научним часописима и који су доступни свим „катедрама“ на нашим универзитетима. Савремено образовање није нужно и најбоље образовање.

Не правимо ми грешке приликом памћења. Дете не прави грешку јер не вози бицикл. Грешку прави родитељ који га није научио да вози бицикл. Тако да грешимо сви ми јер нисмо научили да памтимо, да би онда учили друге да памте. Памћење се учи и вежба. То је ментални спорт.

Постоје две врсте памћења, како каже Цицерон, урођено и увежбано. Дидактику треба да занима ово друго. И ту је заправо грешка која се прожима од „катедре“ па све до ученика.

Пре бих говорио о грешкама приликом разумевања, што је опет делом повезано и са памћењем. Разумевање је директно условљено имагинацијом. Ко се у методици наставе или дидактици бави озбиљно имагинацијом? Да ли ви нешто разумете (мислим на релације међу елементима неке дефиниције, система, процеса итд.), а да то не можете да замислите на било који начин? Наравно да не. Можда можете да издекламујете неке речи на ту тему, али то није разумевање већ је израз бубања. Замишљање нечега је у најужој вези са имагинацијом, а имагинација са разумевањем.

Навео бих примену имагинације и логичке симболизације у математици, коју је формулисао  мој сарадник др Дамир Пројовић, дешифрујући метод који је користио Рене Декарт  који је тако постао први који је спојио алгебру са геометријом. Рене Декарт је користио мнемонику, имагинацију, визуелне елементе у математици. Па шта је геометрија него симболизована алгебра. Мнемонички метод који је др Дамир Пројовић дешифровао и делом формулисао је у равни светске сензације, и он ће омогућити једноставно разумевање математичких појмова и ефикасније решавање задатака. Помоћу ове методе олакшаће се разумевање математике особама које немају посебног афинитета према математици.

ПН: Колико су деца и адолесценти мотивисани за мнемоничке технике и како их мотивисати за учење учења?

Деца и адолесценти генерално нису мотивисани за учење учења, јер од раних година појам учења су повезали са обавезом, морањем, и нечим не толико занимљивим, или једноставно нечим негативним. Али и са таквом емоцијом према учењу они када крену са мнемоничким тренинзима тек тада почињу да спознају лепоту памћења и ту другу димензију природног учења где користимо све капацитете мозга.

Не може се мотивисати неко да плива ко није био у базену. Прво се јавља страх од непознатог.

Дакле, прво мора ући у базен, запливати, дакле уложити напор, и онда тек долази задовољство и љубав према пливању. Тако је и са мнемоником као вештином, односно учењем и памћењем. Потребно је само да неко дође у учионицу ,,Еду Хоботнице“, на место где се памћење воли. Остало је будућност.

Сања Југовић, педагог