U školi ,,Edu Hobotnica“ stiče se veština korišćenja svih kapaciteta mozga, a to znači podjednako korišćenje leve i desne hemisfere mozga. Program ove škole je usmeren na opšti razvoj pamćenja i imaginacije, a učenje se posmatra kao integracija svih pravaca mentalnog razvoja.
Memorijska pismenost je neophodna savremenom čoveku koji je pred izazovima u doba celoživotnog učenja. Bez obzira na životno doba i nivo obrazovanja, život čoveka u savremenom društvu ne može se zamisliti bez učenja i usavršavanja. S druge strane, digitalno doba zahteva nove veštine i znanja, a samim tim i nove pristupe učenju i pamćenju.
Mnemoničke tehnike uključuju imaginaciju i podstiču je. Zato se mogu opisati kao interesantno putovanje kroz svet mašte i saznanja. Sama reč mnemonika se vezuje za grčku mitologiju, umetnost i pamćenje.
O programu i radu škole ,,Edu Hobotnica“ razgovarali smo sa Borisom Projovićem, koordinatorom Mense Beograda, predsednikom udruženja ,,Memoristi Srbije Mnemonik“, direktorom inovativno-edukativnog centra ,,Edu Hobotnica“.
PN: Koje su osnove programa rada škole ,,Edu Hobotnica“?
Program u ,,Edu Hobotnici” je koncipiran u dve ravni. Prva je mnemonička metodika nastave kojim se polaznici uvode u tehnike pamćenja i razumevanja a, drugi je sadržaj nastave mnemoničke veštine. Obe se dodiruju u tački aktivacije svih funkcija mozga leve i desne hemisfere polaznika. Mozak postaje brži i funkcionalniji, uče se principi memorije kao i rada mozga što rezultira trajnim pamćenjem, bržim učenjem, boljim razumevanjem, kao i promenom emocije prilikom učenja i pamćenja, što je ključni psihološki moment koji uzrokuje novi pozitivni odnos polaznika prema učenju. I to je temelj ili fundament na kome treba graditi obrazovni sistem.
Naši polaznici u ,,Edu Hobotnici“ pamte i zadržavaju u pamćenju stotine i hiljade podataka i informacija, kako logičkih tako i reproduktivnih, što je čoveku koji ne poznaje mnemoničku veštinu neshvatljivo.
PN: Koje didaktičko – metodičke nedostatke i slabosti primećujete u savremenoj nastavi?
Glavni didaktičko-metodički nedostatak savremene nastave je neusklađenost. Imamo predajnik talasa visoke frekvencije i više uređaja niže frekvencije. Dakle, nema adekvatne primopredaje „signala“. A smisao i način predavanja predavača (didaktika) jeste predavanje znanja, „signala“ učeniku. Predavači i učenici nisu usklađeni. Rezultat toga je da učenici više vremena provode učeći van obrazovnih institucija nego u institucijama, a znanje im predaju privatni profesori, ili knjige iz kojih vrlo često uče od početka (nakon nastave), i još nakon svega toga vrlo brzo sve to zaboravljaju. Pri svemu tome gradivo je sve obimnije, što dodatno uvećava neusklađenost i neminovno vodi u duboku promenu obrazovnog sistema. Rečju, gradivo , predavači i učenici su neusklađeni.
Mislim da se mnogo uopšteno govori o načelima, principima, zakonitostima didaktike, ali bez dimenzije sistematizacije istih. Proučavajući aktuelnu didaktiku, uočio sam da su svi ti principi, načela, zakonitosti prilično uopšteni i nekompletni, kao i da ne teku istim koritom reke, nisu usmereni ka istom cilju. Savremena didaktika svoju žižu pomera sa nastavnika na učenika, dok iz ugla mnemonike, žiža treba biti podjednako usmerena i na nastavnika i na učenika. Frekvencija i snaga predajnika kao i frekventna osetljivost prijemnika su podjednako bitni. Sistematizacija ili precizno povezivanje svih elemenata didaktike direktno će izmeniti same metodike nastave kao praktične izraze didaktičke teorije. Da bi se došlo do sistematizacije, potrebno je dodati neke mnemoničke elemente didaktici odnosno metodici. Ti elementi su poznati u mnemnoičkoj veštini pamćenja. Na primer, aspekt vremena koji se iskazuje kroz brzinu prisećanja, koja se meri i koja se prati, trenira, kroz vremensku organizaciju nastave i koja mora biti u skladu sa tačkama zaboravljanja i memorijskim ciklusima kako ne bi se dešavali strahoviti gubici naučenog kroz zaboravljanje, dalje, imaginacija kao osnov razumevanja nečega, da li se bavimo imaginacijom u nastavi ? Koliko informacija mozak može da primi u jedinici vremena ? Kako obrađivati te informacije odmah po prijemu ? I drugi elementi. Svim tim elementima se bavi mnemonička veština.
U oficijalnoj didaktici se spominje problem zaboravljanja i daju se „saveti“ o ponavljanju, dok je mnemonika vrlo precizna po tom pitanju. Britanci su to izmerili i definisali pre 70 godina.
Oficijalna didaktika je poput suncokreta koji se okreće prema mesecu. Zato dok se đaci i studenti sunčaju i traže svetlost znanja, predavači im predaju nešto bez svetlosti i rezultat toga je da malo đaka voli obrazovne isntitucije. I to je realnost. Sve se iznova uči od početka i van prostora institucija uopšteno rečeno. Plaćaju se privatni časovi, spremaju se ispiti mesecima, sve se brzo zaboravlja što nam pokazuju i razni testovi. Odgovorno tvrdim da je u nedelji dana, dakle pet dana po šest sati, što je 30 sati nedeljno, sasvim dovoljno za bilo koje učenje i da domaći zadaci nisu potrebni kao i višesatno učenje u vannastavno vreme. Ali nastava u tom slučaju ne može biti ovako organizovana, desetak predmeta ili ispita istovremeno. Koliko prosečan đak ili student nakon nedelje nastave (30 sati u proseku) prenese znanja u sledeći ponedeljak? Da ne pričamo o danima nakon ponedeljka!
Problem sa kojim sam se suočio kod polaznika na kursevima u ,,Edu Hobotnici“ jeste da ti isti polaznici na predavanjima u školama i fakultetima veoma teško ili delimično mogu primeniti tokom nastave sve te tehnike koje su naučili u ,,Edu Hobotnici”, jer aktuelna metodika nastave zasnovana na oficijalnim didaktičkim principima, nije u skladu sa prirodnim funkcionisanjem mozga iz ugla mnemonike. Dok isti polaznici kad sami uče van obrazovnih institucija te tehnike primenjuju lako. I tu je problem što su već potrošili 60ak sati u toku nedelje na nastavi u obrazovnim institucijama, potrošili su i mnogo mentalne energije koje poseduju u ograničenim količinama, a da pri tom nisu naučili i sačuvali mnogo.
Aktuelna metodika nastave kod učenika otežava primenu mnemoničkih tehnika u realnom vremenu u toku izvođenja nastave.
Prirodno funkcionisanje mozga ili upotreba svih funkcija mozga je definisana i praktično realizovana kroz veštinu pamćenja, mnemoniku, koja je stara bezmalo 2500 godina. Hod na jednoj nozi, a da pri tome imamo i drugu je neprirodan. Tako pamćenje i učenje koje je zasnovano na delimičnoj upotrebi funkcija mozga je neprirodno i neefikasno. Aktuelna didaktika i metodike na njoj zasnovane su nepotpune i samim tim ne mogu odgovoriti zahtevima prirodnog učenja i savremenog obrazovanja u kome je vremena sve manje, a informacija je sve više. Način predavanja i organizacija nastave na nivou dana, nedelje, meseca, godine nisu u skaldu sa mnemoničkom tradicijom što rezultira lošim rezultatima i u funkcionalnom znanju i u reproduktivnom znanju. Malo se razume i malo se pamti. Dobijamo površnost kao rezultat, a površnost prati ravnodušnost i odbojnost prema učenju, što ne sme biti produkt savremene didaktike.
PN: Koja su najnovija naučna saznanja o čovekovom pamćenju i koje greške najčešće pravimo prilikom pamćenja?
Najnovija naučna saznanja o čovekovom pamćenju su ujedno i najstarija saznanja koja nisu obuhvaćena zagrljajem savremenog obrazovnog sistema. Zašto je to tako ja ne znam. Postoji toliko ozbiljnih naučnih radova u Evropi i svetu na temu mnemoničkog učenja koji su objavljeni u najprestižnijim naučnim časopisima i koji su dostupni svim „katedrama“ na našim univerzitetima. Savremeno obrazovanje nije nužno i najbolje obrazovanje.
Ne pravimo mi greške prilikom pamćenja. Dete ne pravi grešku jer ne vozi bicikl. Grešku pravi roditelj koji ga nije naučio da vozi bicikl. Tako da grešimo svi mi jer nismo naučili da pamtimo, da bi onda učili druge da pamte. Pamćenje se uči i vežba. To je mentalni sport.
Postoje dve vrste pamćenja, kako kaže Ciceron, urođeno i uvežbano. Didaktiku treba da zanima ovo drugo. I tu je zapravo greška koja se prožima od „katedre“ pa sve do učenika.
Pre bih govorio o greškama prilikom razumevanja, što je opet delom povezano i sa pamćenjem. Razumevanje je direktno uslovljeno imaginacijom. Ko se u metodici nastave ili didaktici bavi ozbiljno imaginacijom? Da li vi nešto razumete (mislim na relacije među elementima neke definicije, sistema, procesa itd.), a da to ne možete da zamislite na bilo koji način? Naravno da ne. Možda možete da izdeklamujete neke reči na tu temu, ali to nije razumevanje već je izraz bubanja. Zamišljanje nečega je u najužoj vezi sa imaginacijom, a imaginacija sa razumevanjem.
Naveo bih primenu imaginacije i logičke simbolizacije u matematici, koju je formulisao moj saradnik dr Damir Projović, dešifrujući metod koji je koristio Rene Dekart koji je tako postao prvi koji je spojio algebru sa geometrijom. Rene Dekart je koristio mnemoniku, imaginaciju, vizuelne elemente u matematici. Pa šta je geometrija nego simbolizovana algebra. Mnemonički metod koji je dr Damir Projović dešifrovao i delom formulisao je u ravni svetske senzacije, i on će omogućiti jednostavno razumevanje matematičkih pojmova i efikasnije rešavanje zadataka. Pomoću ove metode olakšaće se razumevanje matematike osobama koje nemaju posebnog afiniteta prema matematici.
PN: Koliko su deca i adolescenti motivisani za mnemoničke tehnike i kako ih motivisati za učenje učenja?
Deca i adolescenti generalno nisu motivisani za učenje učenja, jer od ranih godina pojam učenja su povezali sa obavezom, moranjem, i nečim ne toliko zanimljivim, ili jednostavno nečim negativnim. Ali i sa takvom emocijom prema učenju oni kada krenu sa mnemoničkim treninzima tek tada počinju da spoznaju lepotu pamćenja i tu drugu dimenziju prirodnog učenja gde koristimo sve kapacitete mozga.
Ne može se motivisati neko da pliva ko nije bio u bazenu. Prvo se javlja strah od nepoznatog.
Dakle, prvo mora ući u bazen, zaplivati, dakle uložiti napor, i onda tek dolazi zadovoljstvo i ljubav prema plivanju. Tako je i sa mnemonikom kao veštinom, odnosno učenjem i pamćenjem. Potrebno je samo da neko dođe u učionicu ,,Edu Hobotnice“, na mesto gde se pamćenje voli. Ostalo je budućnost.
Sanja Jugović, pedagog
