15. децембра 2022. године одржана конференција: Образовање током пандемије COVID-19 у Србији: Квалитативна студија

42

Конференција под називом Образовање током пандемије COVID-19 у Србији: Квалитативна студија, одржана је 15. децембра 2022. године у 15 часова, на Филозофском факултету у Београду. Учеснике скупа чинили су чланови различитих образовно-васпитних институција и организација, чија имена су истакнута у наставку: Модераторка скупа др Оља Јовановић, Филозофски факултет у Београду, потом др Мојца Јуришевић, Педагошки факултет, Љубљана, др Борис Јокић, Институт за друштвена истраживања, Загреб, Јасмина Ђелић, Министарство просвете Републике Србије, др Зора Крњаић, Институт за психологију, Београд, као и представница УНИЦЕФ-а Анне Мариа Ћуковић. Koнференција представља завршну манифестацију у оквиру пројекта који се бавио ефектима пандемије COVID-19 на образовање.

У уводном обраћању представили су се руководитељка пројекта др Зора Крњајић, као и представници UNICEF-a и Министарства просвете, науке и технолошког развоја који су подржали реализацију пројекта. Затим је уследило приказивање кључних резултата спроведеног истраживања чији је циљ био испитати утицај пандемије COVID-19 на образовање ученика из опште популације, као и ученика из осетљивих група, односно ученика са потешкоћама у развоју и ученика ниског социо-економског статуса. Истраживање је спроведено у директном контакту са испитаницима које су чинили ученици, њихови родитељи и наставници из 20 основних и 17 средњих школа широм Србије.

Закључци спроведеног истраживања односе се на углавном негативне ефекте који су препознати у области школског учења, формирања радних навика, мотивације за школско учење, остварених постигнућа и оцена, као и по ваннаставне активности. На значајно лошије постигнуће и оцене које су ученици остваривали у истакнутом периоду, утицали су пре свега фокусираност на садржај наставе, а не на ученика, неприлагођеност темпа рада, неадекватност наставних метода, удружени са тешкоћама у превенцији преписивања и ниским дигиталним компетенцијама наставника. У закључцима осврнули су се прво на школски контекст где су као неки од ризико фактора препознати компетенције и праксе наставника, стратегије наставе, процес индивидуализације у настави, као и процес школског оцењивања, што се негативно одразило на школска постигнућа, док су неки од протективних фактора синхрона настава и комуникација између школе и родитеља. Када је у питању однос школских фактора и ефеката на учење приметна је фокусираност на садржај, неадекватност метода и темпа рада, као и то да је ментално здравље ученика из опште популације негативније процењено. Осим тога, приметно је да је пандемија утицала и на вршњачке односе, односно, да је као негативно процењена подела рада одељења у групе и назадовање у социјалним вештинама ученика, а да је као позитивна ставка препозната помоћ вршњака у учењу. Када је реч о улози породице у образовању ученика током пандемије, ризико факторима у овој области сматрају се: емоционална клима у породици, обезбеђивање техничких услова, али и недостатак знања и вештина, док су протективни фактори: повећање провођења заједничког времена, обезбеђивање техничких услова у случају родитеља ниског социо-економског статуса, као и флексибилност радног ангажмана које је посебно било значајно породицама са децом са потешкоћама у развоју. Улога родитеља у образвовању током пандемије опажа се као вишеструка. Родитељи су имали значајну улогу у пружању подршке деци у учењу, подстицању мотивације за учење, савлађивању садржаја, као и праћењу напретка у учењу.

Кључне препоруке везане за области у којима је нужно пружити подршку опоравку система, издвојене на основу добијених налаза истраживања, говоре превасходно о настојању оснаживања стручних сарадника у школским институцијама за пружање психо-социјалне подршке ученицима, унапређивању компетенција самих наставника, као и јачању партнерства између родитеља и школе као два кључна актера за развој и учење детета. Још један важан закључак тиче се неопходности ревизије програма наставе и учења, односно, реорганизације самог градива како би акценат био на процесу коконструкције. Кључна питања која су постављена односила су се на два сегмента: први, како надоместити губитак генерацијама које су у периоду пандемије биле обухваћене измењеним начином рада и други, како оснажити систем образовања и васпитања у правцу стицања резилијентности у кризним околностима. С обзиром на сличности приступa у истраживању, доста подударности је препознато и у случају Хрватске и Словеније.