Одлазак изузетне особе
МИЛЕНА ЂОКИЋ
/1941-2014/
Шездесетих година прошлог века студенти педагогије су уживали у Кнез Михаиловој улици 48 на трећем спрату. У то време, једна студенткиња са црвеним наочарима које никад није скидала могла се видети у средњем делу слушаонице. После часова је брзо нестајала и опет се појављивала на предавањима. Била је то Милена.
Почетком шездесетих Педагошко друштво је часопис “Настава И васпитање” штампало у Ваљеву, а главни уредник др Владета Тешић редовно је путовао аутобусом на “прелом” часописа. Запазио је да му аутобуску карту често продаје његова студенткиња педагогије. Заинтересован за њену судбину предложио јој је запослење у Педагошком друштву Србије Теразије 26, да ради на припреми часописа, претплати и свим другим пословима Друштва. Постепено Милена постаје секретар Педагошког друштва Србије, а потом ствара породицу, добија Александру и Мају, данас две познате уметнице –композиторку и сликарку- и полако се опрашта од наставка студија педагогије али завршава Педагошку академију и једно кратко време ради у школи.
Дугих четрдесет година, а потом годинама и као пензионер. Милена је поклањала велики део свог живота Педагошком друштву. Њену личност красиле су велика оданост, доброта и разумевање и онда када се дешавало да доживи непријатност. Била је спремна да дуго слуша и помогне онима који су пролазили кроз тешке професионалне и животне недаће. У Педагошком друштву смо је знали и као особу стамену, непоколебљиву у борби против неправде и против интереса који нису у корист Друштва. Кроз њену канцеларију прошло је много педагога –активиста –од професора Универзитета, научника, истраживача па до школских, предшколских и других педагога запослених у образовним институцијама. Милена је за све имала стрпљења, улагала велики труд да им помогне у тражењу књиге, текста, података, да их упути на праве изворе и стручњаке.
Друштво је бележило успоне и падове кроз које је наша Милена проносила чврсту нит опстанка. Радила је предано и онда када су сви дизали руке и када се чинило да ће са несрећним збивањима у нашој земљи све стати. Долазила је на посао рано и кући одлазила касно. Њена породица је схватила и поштовала чињеницу да је Педагошко друштво Србије такође њена породица., њена друга кућа коју је одржавала, уређивала, украшавала бројним биљкама и уметничким сликама. Као секретар часописа Настава и васпитање стално је бринула о коректном односу према ауторима, утрошку материјала, имала примедбе на штампарију ако је слог могао да буде рационалнији, бринула о дистрибуцији и претплати. Није јој било тешко да по неколико пута пише школама, да поново шаље бројеве који су грешком враћени, да опомиње школе да су већ платиле часопис па да нема смисла да га не користе.
Милена је са члановима председништава била главни организатор борбе за опстанак Друштва и очување простора у којем је радило од свог оснивања.
Вероватно ниједно стручно друштво није тако дуго имало толико пожртвованог и компетентног секретара, особу којој је брига о Друштву, била исто што и брига о породици.
Милену су познавале и цениле хиљаде педагога, који су у протеклих скоро пет деценија са њом бивали у контакту и за које је она била синоним Педагошког друштва Србије, чврст стуб на који се могло ослонити.
Хвала ти драга Милена што си твојом личношћу и понашањем била педагог у најбољем смислу те речи.
