IN MEMORIAM Milena Đokić

216

Odlazak izuzetne osobe

MILENA ĐOKIĆ
/1941-2014/

Šezdesetih godina prošlog veka studenti pedagogije su uživali u Knez Mihailovoj ulici 48 na trećem spratu. U to vreme, jedna studentkinja sa crvenim naočarima koje nikad nije skidala mogla se videti u srednjem delu slušaonice. Posle časova je brzo nestajala i opet se pojavljivala na predavanjima. Bila je to Milena.

Početkom šezdesetih Pedagoško društvo je časopis “Nastava I vaspitanje” štampalo u Valjevu, a glavni urednik dr Vladeta Tešić redovno je putovao autobusom na “prelom” časopisa. Zapazio je da mu autobusku kartu često prodaje njegova studentkinja pedagogije. Zainteresovan za njenu sudbinu predložio joj je zaposlenje u Pedagoškom društvu Srbije Terazije 26, da radi na pripremi časopisa, pretplati i svim drugim poslovima Društva. Postepeno Milena postaje sekretar Pedagoškog društva Srbije, a potom stvara porodicu, dobija Aleksandru i Maju, danas dve poznate umetnice –kompozitorku i slikarku- i polako se oprašta od nastavka studija pedagogije ali završava Pedagošku akademiju i jedno kratko vreme radi u školi.

Dugih četrdeset godina, a potom godinama i kao penzioner. Milena je poklanjala veliki deo svog života Pedagoškom društvu. Njenu ličnost krasile su velika odanost, dobrota i razumevanje i onda kada se dešavalo da doživi neprijatnost. Bila je spremna da dugo sluša i pomogne onima koji su prolazili kroz teške profesionalne i životne nedaće. U Pedagoškom društvu smo je znali i kao osobu stamenu, nepokolebljivu u borbi protiv nepravde i protiv interesa koji nisu u korist Društva. Kroz njenu kancelariju prošlo je mnogo pedagoga –aktivista –od profesora Univerziteta, naučnika, istraživača pa do školskih, predškolskih i drugih pedagoga zaposlenih u obrazovnim institucijama. Milena je za sve imala strpljenja, ulagala veliki trud da im pomogne u traženju knjige, teksta, podataka, da ih uputi na prave izvore i stručnjake.

Društvo je beležilo uspone i padove kroz koje je naša Milena pronosila čvrstu nit opstanka. Radila je predano i onda kada su svi dizali ruke i kada se činilo da će sa nesrećnim zbivanjima u našoj zemlji sve stati. Dolazila je na posao rano i kući odlazila kasno. Njena porodica je shvatila i poštovala činjenicu da je Pedagoško društvo Srbije takođe njena porodica., njena druga kuća koju je održavala, uređivala, ukrašavala brojnim biljkama i umetničkim slikama. Kao sekretar časopisa Nastava i vaspitanje stalno je brinula o korektnom odnosu prema autorima, utrošku materijala, imala primedbe na štampariju ako je slog mogao da bude racionalniji, brinula o distribuciji i pretplati. Nije joj bilo teško da po nekoliko puta piše školama, da ponovo šalje brojeve koji su greškom vraćeni, da opominje škole da su već platile časopis pa da nema smisla da ga ne koriste.

Milena je sa članovima predsedništava bila glavni organizator borbe za opstanak Društva i očuvanje prostora u kojem je radilo od svog osnivanja.

Verovatno nijedno stručno društvo nije tako dugo imalo toliko požrtvovanog i kompetentnog sekretara, osobu kojoj je briga o Društvu, bila isto što i briga o porodici.

Milenu su poznavale i cenile hiljade pedagoga, koji su u proteklih skoro pet decenija sa njom bivali u kontaktu i za koje je ona bila sinonim Pedagoškog društva Srbije, čvrst stub na koji se moglo osloniti.
Hvala ti draga Milena što si tvojom ličnošću i ponašanjem bila pedagog u najboljem smislu te reči.