Научна трибина поводом 90-годишњице рођења Др Александре Санде Марјановић

Животна проблематика деце у образовној делатности

Актуелност идеја Санде Марјановић у конципирању и реализацији отвореног васпитања

Научна трибина поводом 90-годишњице рођења Др Александре Санде Марјановић

Среда, 7. децембар 2016. – 14 -17 часова

у Заводу за проучавање културног развитка
Риге од Фере, бр. 4, 11000 Београд

Организују:

Исидор Граорац, ВШССОВ у Новом Саду, Ана Марјановић-Схане, Цхестунут Хилл Цоллеге, Пхиладелпхиа, Љубица Бељански-Ристић, СтагЕксперимент, Београд

Подршка:

Завод за проучавање културног развитка Србије   Одељење за педагогију Филозофског факултета у Београду

«Отворени васпитни систем значи да у средиште образовне делатности буде стављена животна и развојна проблематика деце»

Санда Марјановић

Једно од централних питања којима се бавила Санда Марјановић било је питање отварања и «деинституционализације» образовне праксе за предшколску децу. Данас ово питање није изгубило свој значај. Напротив, оно постаје горуће питање не само предшколског васпитања и образовања већ образовања уопште. На овој трибини разматраће се ово питање као централна тема, као и друге њој сродне и повезане теме из радова Санде Марјановић.

Програм

1. Панел дискусија познавалаца дела Санде Марјановић
2. Дијалози у мањим групама на одабране теме из радова Санде Марјановић
3. Пленарне презентације кључних мисли и идеја до којих се дошло кроз панел дискусију и дијалоге у мањим групама

На панел дискусији ће између осталих учествовати (алфабетним редом):

Светозар Богојевић, Весна Чолић, Слободанка Гашић Павишић, Радмила Ивановић, Иван Ивић, Живка Крњаја, Јана Манчић, Јована Маројевић, Драгана Павловић Бренеселовић,

Ружица Росандић, Свенка Савић…

… и други педагози, васпитачи, развојни психолози, професори и студенти педагогије, уметници и ствараоци – сви они који су били и јесу инспирисани радом Санде Марјановић, они који су с њом сарађивали и којима су њени радови били инспирација и подстицај на размишљање и деловање.

Инспиративни цитати из расправа и чланака Санде Марјановић:

• Васпитање, …издвојено из животног контекста, постало је средство за обраду деце.
• Није лако, а можда ни могуће, изменити начин подизања деце, а да се радикално не измени поредак ствари у свету.
• Да ли се развој друштва може усмерити према људској срећи је ствар од највеће неизвесности.
• Недостатак среће у савременом свету није, међутим, ништа специфично за децу. То је и стварност одраслих.
• Како разумети задатак предшколског васпитања данас (Основе програма, 1975): „Да помогне детету да на свој начин доживи и изрази вредност и лепоту људи и њиховог рада, патос живљења“.
• Савремена истраживања васпитања…не могу а да се не конституишу као критичка теорија друштва.
• Институционално васпитање би у социјалистичком друштву морало да буде укинуто.
• Решење може да се назре у преображају предшколских установа у такву форму друштвеног васпитања мале деце која се конституише кроз непосредно учешће деце, васпитача, родитеља и других одраслих у различитим видовима заједничког живљења.
• Ако хоће да се бави правим стварима на прави начин, предшколска педагогија мора критички разматрати положај деце у нашем друштву.
• Предшколске установе су вештачка средина која оживотворује научна знања и заблуде, педагошка начела и догме, имплицитне животне филозофије и предрасуде. Шта да се ради?
• У ствари васпитач има само једно једино аутентично васпитно средство а то је његова властита личност.
• Главни проблем и неодложна потреба наше епохе је да се дефинише цивилизација, друштво у коме би могао да се развија живот пун смисла…
• Подизање деце требало би да има бар толико значаја и вредности колико и продуктивни рад.
• Да ли је укупни живот у функцији продукције или је продукција у функцији хуманизације живота?
• Родитељи треба и могу да буду партнери васпитачима у креирању и остваривању васпитног програма.
• Јер да би дечији вртић доиста постао друштвена установа у којој родитељи остварују своје право на родитељски позив, то право мора у укупном начину живљења да има друкчије место и време.
• У време општег продора хуманистичке осећајности, деца су у друштву заштићена, али нису уважавана као равноправни чланови друштвене заједнице.
• Промене у производним и друштвеним процесима само су онај први и основни услов да се однос између деце и одраслих трансформише у партнерски однос на општељудским основама.
• Васпитање више не може да се схвата као инструмент за пуко понављање датога.
• Али дете, ма колико мало и незрело, јесте људско биће, обдарено способношћу да поставља питања животу и судбини.